Ženski svet

Ста 172.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 7. и 8.

незадовољан. Ни сневао нисам, да у природи има и других дражи, лепота, које надопуњују горчину животну мирисним дахом љубавног заноса. Било је вече. Сунце се крадом отимаше отпочинку. Још последњи златни зраци блистају се на врховима сеоских кућица. Ветрић је почео њихати прашиновно лишће, те прекидао трому, нему тишину, која потисну дневни жагор. У ониској собици, коју сам као учитељ нашао код једне добре душе — самртничким тоном куцкао је застарели часовник на дувару, те кварио мирноћу у њој, као у вечном гробу. Седео сам замишљен при столу са отвореном књигом Змај-Јовином (у преводу): »Човечија трагедија«. Удисао сам неки сладак вечерњи мир, који се тровао у мојим незадовољним грудима. Кроз отворена окна упро последњи зрачак сунчев, те златио доста похабану, поцрнелу слику „Бој на Косову«. Наслоњен лактовима на сто, расејан овом филозофијом живота, и нехотице бацим поглед противној страни. При отвореном прозору, окићеном мирисним ружама и каранфилом, опазих дотле невиђено створење у танкој белој одећи, чији поглед беше на мене упрт. Гледаше ме бојазном пажњом, с неком узбуђеношћу, која ми румен стида изазва. Беше ме тај поглед збунио, а ни сам нисам знао зашто. У том часу осећао сам, како ме нека магнетска сила вуче к њој. Изађем на улицу и против воље, вођен неким чудним нагоном. Као на иглама приближих се и гледах јој плашљиво у зажарено лице. Једна речица била је моћна да збуни клуп•че мисли. Млечно лице красила су јој два сјајна црна ока. Око главе се обавила свилена смеђа коса, која немарно падаше уз развијена плећа. На широко чело, пала два три прама косе, коју је ветрић несташно лелујао тамо, амо. На ружичастим уснама играо се божански осмех њене унутрашњости; осмех неодољиве љубави, коју додна душе осетих. Суза ми се скотрља уз

зажарен образ, зашто нисам знао, па ни сад. Душа моја беше талас мирнога мора, које холуј заносне љубави још није узбуркао. Њено биће учини, покрену мирно море и несташни таласи разлише осећаје, осећаје, које љубављу зовемо. Из дна душе сам је љубио, чијом лепотом хтеде показати природа, шта може својом моћу.

_ Из дана у дан сам је виђао, а кад је само једног дана не видех, дође ми да заплачем. У мом животу настало ново доба. Љубавни се осећај ширио муњевитом брзином по целом телу и гонио на исповест. Ја се одлучих. Али како само, да јој споменем је сиромашак своје грозничаве осећаје, да јој улијем својим дахом у благу душу осећаје своје душе и додиром усана, покажем топлину безграничне љубавиг Напишем страсно писмо, у коме јој искажем све оно, што ми је кроз душу и мисли прошло, од кад је први

пут угледах. Одговор јој беше кратак:

»Ваша личност заслужује више пажње. Зато ће нам ваш долазак у кућу драг бити» Јурио сам по соби као махнит, а свака стварка изгледаше ми, као да са мном радост дели. Једне зимске вечери, били смо сами у њихову салону. У тим часовима прве среће моје, када ум престане радити, већ само осећај живи, наслањао сам своје уснице на њене још недирнуте и жудно удисао, пио дах њезин.

кристалној слици створили смо живот свој. Ми бесмо срећни. Љубио сам је

— љубила ме је.

Морала је отпутовати у купатило. У првим писмима блистаху одсенци њене благе душе, осећаја и чежње, Доцније ређе, ређе. Једнога јутра, беше ме раније дигао сунчани зрак из слаткога сна. На столу беше писмо од ње. Горео сам од жеље. Отворим га, али и не прочитавши до краја, пренеражен, утучен испустим. Оно беше овакова садржаја:

»Све што беше међу нама, нека скрије заборав«

Збогом за на век!