Ženski svet

Стр. 206. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр.9. га посла имамо, — Одоше, а овај лепо Новића штачко цвеће правити. Истина сва та њена веуправо на свој таван. — Ево драги комшија то штина није јој много прихода доносила, али је

је твоје жито, мораш га колима однети а она га у »кецељи« знате. -— Ето таке сте ви.... Ух кад се сетим и сад ме срамота; стојим ја код кола па гледам тек изненада лупи неки стран тосподин. Јел те деда, зар у овоме. селу тако много фрајла имаг а где су наше лепе ратарке'! — Јао мене, непознати господине, то нису фрајле, већ баш наше кћери и унуке! — А шта су деда: — Како шта су, па девојке су. Знам, знам, какве вере и језика“! — Та Српкиње господине, праве Српкиње!... Ха, ха, ха, какве Српкиње у томе оделу"! — ја знам: бела као снег кошуљица »златара«, па од свиле црвен прслук златном чипком оперважен, бела у честе боре убрана, молска или сади платна сукњица, па џлаве боје опет са чипком, кецеља; —- ах милина их погледати када у томе оделу коло поведу! — то су деда Српкиње, а ово чудо — незнаш шта је! — Смејаше ми се у очи стран господин. — А мени децо, да пропаднем у земљу! — а љут сам као рис са немоћи своје, јер видим да има право, — Еј; Боже, мода, крпе и лудорије, то је зло што нам земљу продаје и упропашћује јадне оцеве и мужеве! Иноверци немају толко светаца, па их Бог волије. Они раде, штеде, слажу се и потпомажу, па и напредују! — Они ни потуре не носе на пијацу, него још носе кући, за поврће и друге ствари добивен новац, јер им не зврји у дворишту ни по нокта земље, празно, но је сваки кутић засађен и засејан, Еј — еј ако тако устерате биће зло, заврши деда Јаша тужно п оде за својим послом. — И ја пођем даље још тужнија, размишљајући о злу, које сви видимо и осећамо; — пише се о томе, предаје и говори, али је све још увек на папиру, — сам Бог зна како ће се све то свршити!,.. БОРЕ

МАРА БУЊЕВНА,

Мара, буњевка, билаје најлепша девојка у

донела.... Шта је даље било

младеж, кад ме

Сомбору, њена лепота прочула се на далеко. Али исто тако као што је била лена, била је п поштена, скромна и вредна. Родитељи су јој пиљарили на пијаци. Па и сама је продавала цвеће из своје баште коју је сама обрађивала, Осим тога била је вешта п у другим пословима, Знала је многе депе и фине ручне радове, па и ве-

била поносита, и држала је много на своју девојачку част и многој девојци служила је за углед.

Господа су се врзла око ње, по неки се усудио да јој и неке предлоге прави, али она би га одбила таким природним девојачким достојанством, да му није више падало на ум да јој се приближи, Тако је она задобила свачије поштовање, а особито су је заволеле госпође. Шта више многе су је звале својим кућама, да је виде, и да се надиве њеној лепоти, као и њеном умиљатом гласу, јер је врло лепо им певала.

Мара није била проста, читала је врло лепо, па су је госпође зими звале да им чита кад није било за њу зараде на пијаци, те се читањем још више усавршавала, и задобила је лепо, п фино понашање, Тако ју је скоро редовно позивала гђа Путниковица, та је гђа имала деце којој је долазио неки млади приправник као њихов учитељ, по имену Мирча. Па кад би лепа Мара, читала госпођи, деца би одмах са својим учитељем по свршетку предавања, дошла да слушају њено лепо и правилно читање. А млади Мирча био би сав очаран кад би је само могао видети.

Мирча је био исто тако сам сиромашних родитеља али врло ваљан младић, један од првих ђака у препарандији. Притом је бно леп, пријатан само мешто слабуњав. Професори су га волели, а директор га је особито одликовао, и живо се заузимао за њега, да га избере Црквени Сабор за питомца те да настави више науке, и постане професором. Али Мирча се озбиљно заљубио у лепу Мару, а није могао одолети срцу да је не види сваки дан бар једанпут. Тако је често лети одлазио на пијацу под изговором да воли цвеће, п да купи који цветак. Мара је то опазила, џа јој је жао било што троши на те ствари које му нису потребне. А знала је да је и он сирома као и сама што је, те би му често казала — а пазила је да га не увреди: — Данас вам ја поклањам ову лепу ружу. Или изберите који други цвет који волште, пи он би био том њеном пажњом усхићен, а и онаби сва поруменила, јер га је и она радо гледала, ма да му никако није показивала своју наклоност, Он је опо стидљив, па јој није смео ни