Ženski svet

Стр. 108.

МУЧЕНИК,

Зимски је дан. Од љутина снијег промјеће. На црквеном торњу откуцава два сата. Један човјек, који на тржишту стајаше, погледа механички на сат. Био је то човјек у поцјепаном одијелу, са гладним измученим лицем. Још од подне стајао је на истом мјесту. Одмах, по свему могао си видјети, да је то странац — радник. Халапљивим очима гледао је на хљеб и другу храну, коју су пиљарице на сајмишту продавале. Из очију му је вирила глад, грозна глад. Али ово мученичко, испијено лице, није ником у очи падало, нико није обраћао пажњу на њега, осим једног полицајца, који га је неколико пута сумњиво погледао и крај њега прошао.

Биједник је тромим погледом пратио оне, што су крај њега пролазили, и уздисао, гледајући задовољна и весела лица.

Гладан....

Грозно је то! Већ два дана није ништа окусио.

Један постарији господин у топлој бунди и шубари преко ушију, пушећи дебелу цигару, прође крај њега.

Господине, задрхта измучен глас, смилујте се. Два дана ништа не једем. Помозите ми.

— Шта ћеш, одврати му господин. Он понови.

— Ради! Немој просити.

— Немам посла, дајте ми га.

— Тражи, и тим прође мимо њега.

— Ах! уздахну мученик. Овај је добро ручао, најео се, а сад луши. Сретан! А ја> Умирем од глади.

Још неколико пута покушао је да проси, али успјех бијаше исти. Ви-

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 5.

дјевши, да нико неда, наслони се на зид најближе куће. Неки дријем овлада њиме. Колико би ту стајао нико не би знао, да га из туробних мисли не трже груби глас стражарев:

— Шта радиш тур

— Јаг Трже се он. Ни... ни... ништа. Стојим!

— Имаш ли исправе _

— Имам, и прстом извуче мршавом руком из прња на себи, комад прљаве хартије. - Е

Стражар узе и прочита.

— Радник>

= да!

— Па што не тражите посла>2

— Тражио сам; нема.

— Шта ћу вам јаг Тражите! Али ту не смијете стајати, јер падате у очи. !

— Куда ћу»

— Шта ме се тиче.

Кад то изговори оде од њега...

Снијег је једнако пролијетао, и онда кад на носилима пронесоше у болницу човјека, који је на сајмишту пао... :

Јаска, 1908.

Атлета.

ЗААШ НЕВЈЕРО, ·..

Било је пролеће. Испод сува, иструхњела, старог лишћа провирује по који дријемовац још поспан и тужан. Из оближњег грма црвени се волино уво, тамо јагорчевина и милоглед. Из села допире лавеж паса, а по ливади се разлијеже блејање веселих јањаца.

Изађох мало, да се у лијепој, божијој природи, равонодим, да срце и ум узнесем ономе горе, од кога нам долази све.

т'

==