Ženski svet

Бр. 5.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 109.

Слушам пјесму веселог потока што кривуда преко зелене ливаде, шум вјетра са планине, севдалинке вебелих птичица и тихо, неразумљиво пјевање што је долавило одонуд од високог, старог бријеста. Чаасак само и нађох се на њезином најми: лијем, али и најтужнијем мјесту, под испуцалим, хајдучким бријестом. Из да лека сам је проматрала. На њој стара, отрцана кошуља, нешто неовежена зубуна, похабана прегача без потките. Коса, јој се прогрушала. На глави нешто фесића, масна и изблијеђела, а на њему двије мале цванцик» и једна парица. Лице остарило, наборало се, поцрнило, а израз — очајнички. Очи без сјаја и ведрине, а поглед — бев наде. Г'ледала сам јес тугом на срцу, очима пуним сува. Гледала сам једно несретно, ојађено створење, један живот без љубави и милоште и не умједох јој прићи. Бјеж' са сунца, поче она, бјежи овамо — поцрнићеш. „Ти мало пјевала, рекох, приближујући се, па ја стадох, да чујем. ЈА, ја пјевала своме бријесту, а ти, велиш, слушала; па нека си, нека, хвала ти сестро на обраву и поштењу. Ето видиш, рођена моја, ја на моју једину душу волим ово дрво, боље него све људе на свијету. Оно ја до душе, имам га рашта и волети, али и нако, ја бих га вољела. Ја ово дрво памтим још из дјетињства. Наша кућа била, вође близо, па ја још ко дијете долавила вамо, а и стадо ми вође највољело пландовати. Е, лијепи су оно дани били, али прођоше. Онда била и нана и ћако живи, у "а ној се кући им јело и пило.

Мене подјевојчише. Ево овђе, рођена " моја, не внам рашта бих ти крила, на моју душу, баш под овим бријестом састајали св нас двоје, онај Божо, што но се оженио Ђујом Бодирожином. Ти његаја мним внаш Да, па ко момак и ђевојка, састајали сена еглен,а на моју душу све у поште. њуи собрезли. Био је он вор момак,аи ја наочита богами плао... И завјерио се он мени, а и ја њему. Мене оне године ввали други, упернији момци, али моја је вјера била тврђа од камена и ја нећедох, У то чујем како његови не дају ни

проговорити, ко ђоја, да ја нијесам за њега. Испрва он то није ниђе ни рабошио, али мало по мало поче се он од мене ко туђити. У то умрје мии ћако и нана, пође све низбрдице. Ја у оној жалости заборавих на све. А непријатељи насрнуше и момак се одби. Био се зарекао, да се не ће женити, па неке године, веле, наћерала га нана. Дан по дан и ја боме срсках оно што ми је од родитеља, остало, па сад ме примили Вучковићи у најам, — ето тако деверам. Свак види да сам вирота, па што ме се не ма-

ну, већ ме, како бих ти рекла, уједају ва срце. Њене вичу стара цура, усиђе-

лица, најамник, а мени се Боже свали некаква стуга на срце, па ми све капа расте. Стога ја најволим вође, Вође ја плачем, јадам се и пјевам,а бриј те ми пјесму присваја. Е, онда ми је срцу много лакше. И тако ето, кад наиђем на вако коју варошанку, онда јој приповидим, јер ето била сам и ја у граду, па ми се оне не ругају, ама истина Бог, има и њих позатеглих. Нечији глас оштар и пријекоран зовну је из даљине. Она ослушну и одазва се. »ЏПолази. не дошла да Бог да!ј« викао је њезин газда. Она се диже, погледа ме исплаканим сивим очима и одлети. Уморна се вече спустила па ми-

_рисне, зелене ливаде. Џоток жури, за-

пљускује обале и љуби зелену, млађану траву. Чобани сјављују стадо, а јањци блеје и играју се. Бријест шуми, а његове се гране тресу од неког тајанственог, незнаног бола. .. Пољем одјекују пјесме: „Знаш невјеро, како си се клео, , Покрај села крај бријеста зелена!, Одјекују и губе се негдје далеко, далеко.... ј 130.

пошљедњи глави

Ј. П. — Дуња.

ЈРР ЈЕО ВИ ДУ МОНОЛОГ. (На забави »Ортске Кен. Омладине“ у Вел. Кикинди приказала гђца: Мара Трифунчева. Олга (долази са сунцобраном и шеширом

"са улице): Утекла сам (баца сунцобран на клу-

пу.) Мисли он, да ја валда једва чекам да 06-