Ženski svet

БОЖИЋ.

Свет, који му је што позајмио нетражиништа од њега. Мртво тело му положише на обалу. Јутарње сунце полако поче гладити боре на лицу мртвачевом и поче га измиривати са вечитим миром. Изгледало је, да се сија од блаженства и задовољства.

По немачком: Цвета Гавриловићева, учитељица.

Драга Лончар-Трбојевић.

»Коло Moie играти те нећу Кад ми драго коловођа није«. Народна. Освануо Божић! Јасан глас звона јечаше тужно и величанствено, и сабираше своје вјерне на јутрење. Бијела црква, на сред села, и ако сиромашно изгледаше својим спољним изгледом, ал ипак поносито дизаше своје кубе небу под облаке, поносећи се, ваљада, што прима у се толику множину свјета, који ће у њој да запоје: „Рождество Твоје Христе Боже“.... Па озарени миром тамјана, миропомазани, окрепљени тихом искреном молитвом, пуни радости, стадоше излазити са јутрења, и сакупљати се пред црквом. Младеж момци и дјевојке стадоше изабирати најљепше мјесто, гђе да се коло заигра. Обичај је у овоме селу, да младеж после јутрења игра коло, све док звоно по трећи пут не зазвони на литургију. Оне дјевојке, које још нијесу испрошене, започињу коло. До њих се хватају момци, већ до које који хоће ту је избор. »Испрошеница« игра до свога ћу веги ј е s а тако и јесењашња млада досвогвојна. Кад започне св. литургија, онда се коло разилази, и улази народ у храм Божији. После литургије разилазе се својим кућама на ручак, мирбожајући се и љубећи .... Тако бива од давних давнина у овоме селу, па тако је било и на овај Божић. Лијепа, витка и висока, са пуним руменим образима, као јабука; живијем блијеском црних испупчених очију

Милица са својом другом Руж цом стајала је у крај кола. Матп Миличина приступп кћери и стаде њу и другу н љоварати, да се ужвате у коло.... Немој ме нано, не могу ја играти... рече дјевојка. А зашто не, а? рећи ће мати као зловољна. Па немој ме, пусти ме ... Ето видиш окрете се мати некој својој познаници ето видиш, овака ти је она цијело боговетно л>ето, не ће да ни је на Божић, сад годину дана, играла коло да сам мишљела, да ће јој душа i спасти. А сад ето видиш не ће. Ух! прошапта и уздахну болно дјевојка. Да, рече мати, зашто кидаш сама себи срећу, а? Ето видиш туј има момака, који су навлаш дошли ради тебе, да се до тебе у коло у’вате. И лани је Милош до тебе игратп ћио, па кад је видио, да ти онај Душан не да ногу развести, одустао је. Оад је ето он опет дошао па као вели: Лани мч је онај сметао, а сад је он у Америки, зато ћу ја ове године. Мати ми његова говорила већ толико пута, да како он не ће, па не ће, никоју ван тебе. А он је једпнац, кућа добро стоји, богата .... Други се муче свакако, иду по Америци, и Бог их пита куда све не иду, а он никуд. Боме никуд, своји коњи, своји воли, плуг, брана, све, све што наше граничарске куће мирита он не иде у комшије по ништо . . . Да, да, ла’ко ти тако говориш нано, кад не знаш ... ту дјевојка живо порумени. Зашто, како ла’ко, реци! осорну се мати. Па зато . . . што теби није у срцу оно, што је мени . . . Да, у срцу, срцу, прогунђа мати јетко. Да, да, само ти тако ради, па ћеш виђети, како ћеш далеко доспјети . . . Доспјети нано ? како ме то тјешиш и сузе дјевојци ринуше на очи. Ма да, шта ’оћеш саде туј да плачеш, шта ти је. Ја те не тучем .. .

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 1