Ženski svet

Доста. Рече јој озбиљно Милица, доста, молим те и ваклињем вишњим Богом мене остави и оди Ти па играј, за што да на ме чекаш и због мене да не играш. Ружица оде и ухвати се у коло. РГ док се коло једанпут окренуло, ухваги се Милош до Ружице . . . Складно и лијепо запјеваше народну пјесму: „Коло моје играти те нећу! 1 Милица, која је гледала коло како лијепо игра, изгледала је по оном свом као јабука руменом лицу и по оном блијеску лијепих црних испупчених очију. KaQ да се у њеној души ништа друго не рађа до оног свечаног мира . У то забрујаше звона по треГш пут, и свјетина се сва згрну у цркву на лиТ УР ГИ ЈУГодина дана, од тога Божића, текла је по Милицу некако болно. Лани пред Божић тај исти Божић —■ добила је писмо од Душана, које је било пуно љубави, пуно оне вјере за којом је она пошла. У томе истом писму писао јој је Душан, да ако га воли онако као што он њу воли, да неће о Божићу играти коло ни до кога кад већ не може до њега. Она је то и учинила макар да је тиме изазвала на себе мржњу своје у матере, која се никако кашње није дала угладити. Милица је бивала често туробна. Најтеже јој је било материно прогањање. Кад би год Милош јашио коње на воду, увјек би ју мати заједљиво упитала: ~А, шта би ти било сада, да си ти, мјесто Ружице, испрошена за Милоша, а? Какав кршан момак, каква кућа, пуна рува и крува; боме је неборе, мудрија Ружица од тебе, не прегони се она са својом матером ка’ ти са мном“. Такове су рјечи често падале на туробну Милицу, и она их је стрпљиво подносила. Тек само кад-кад би рекла: нека, нано, буде и Ружица срећна, она је заслужила да буде срећна. Једну вече осуше се пушке пуцати око Ружичине куће. Селом се пронесе

глас, да су дошли Ружици на уговор,*) јер ће се сјутра вјенчати. Милица је сједила и шупљикала рукаве, кад у то опет мати поче: »Ето, видиш, сјутра си ми се могла с врата макнути — така лијепа прилика! Колико би ја мирније починула. Ја сам слаба, а тако и отац ти, па ако нас двоје нестане — прије него тај твој иа Америке дође — ко he те одпремити, а? — Мислиш браћа? — Аја, моја рано, тешко теби, буду ли те браћа и снаје одпремале. Па ? оћеш ли ићи к други? Сјутра бар треба да си код ње, да јој шта поможеш — и да будеш Милица се исправи, ко да би хтела некакав терет са леђа да скине, мало се закашља и рече: „Ја сам, нано, мојој други помогла колико сам могла, она се не може на ме ни у чем потужити; али сјутра јој отићи не могу. Она зна, д i сам весела шезиној срећи, веселија него CBojoj рођеној и ту опет падоше неколике топле сузе и утопише се у шупљикану .... Ружица је била ..јесенашња 4 млада. Често се је са својом другом на води сретала. Једном, баш у очи св. Николе, састадоше се друге опет на студенцу. Милица је сјетна као увјек, упила јој се сјета у оно лијеио врано око. А и Ружица се много промијенула, макар да од „пирова а нема дуго. Кад су друге заграбиле воду, и пошле кући, рећи ће Ружица: »Моја сејо — тако су се оне од милоште звале — сејо, реци ми, што је с твојим Душаном, да ли он теби пише, кад ће доћп.' Ето, већ у другу годину . . . а мени је тебе жа’, жа’ мили Бого једини, не би већма да смо скупа на једном срцу расле. [Више пута па не могу по цјелу ноћ за спати, кад ми се ти уврзеш у главу, мислим о твојој срећи . Л' .“ — Не питај ме,”'молим|те, рече Милица, и неки ионос појави д се на оном *) Уговор — то обдржавају у народу, да у очи) вјенчања иде ђувегија к дјевојачкој кући: да уговара, колико ће довести сватова.

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр 1