Ženski svet

ОБЛАЧАК ДИМА.

„ха, ха, ха, ал се брзо слеже. ВВегове ријечи притискоше јој душу као тешко олово, и одјекнуше као страшна клетва. Забоље ју око срца. - Хтједе да потрчи за њим, да га врати јер је тај час осјетпла што јој је он према цијелом осталом свијету. Прену се у груди шеној она тајна непозната чежња. Сјај титрајућих свијетиљака, звуци складне свирке врева млада живота разби часовиту сјету. Горди понос, и младеначки пркос свлада и тај бол. Минуле године. Ређале се редом прилике и обожаваоци; њезина дугаа није нашла ужитка. ЕВена пркосна размажена ћуд лутала као лептир по шарену цвијећу. Тражила је свуда онај вјерни, дубоки поглед црних очију, пред којим јој је први пут задрхтала душа, ал га ниЈе нашла више. У куту њезииог иисаћег стола сушило се и пожутило лишће шимширове гране. а у шеном срцу тињала тиха чежња за изгубљеном срећом. Он се не врати више. Минуло је прољеће живота! Јесен је на земљу пала. Златне власи проткале сребрне нити. Пао мраз на рујне образе. Родитељи помрли. Оставнли иметка, ал се изгубљена срећа не да поврауити. Осамљена мотри како лишће суво и жуто пада са гола грања а сваки листак у њој буди усномену тужне вечери кад он откиде шимширову грану а с њом њену и своју срећу. Устаде полако од прозора, приђе писаћем столу, извади увело шимгпирово лишће и прислони га увелим уснама. Тежак се уздах и?ли из груди а топла суза кану на пожућело лишће.

Партнери у клубу нису дошли, није се могло играти тарока. Иван, који је доста на њих очекивао, узме напослетву шешир и кући. Ово му се сада први пут десило поске једногодиппњ г брачног жавота, да тако рано оде кући.

Изненадићу моју драгу женицу, колико ће če радовати?! У тим мислима уђе у своју собу, а из те собе водила су врата у женин „будуар“ на која Кад је врата од „будуара« отворио у тај мах су се и друга врата од „будуара“ за неким затворила, те тим је проузрокована промаја, а са те промаје се могао приметити колут дима. Милена збуњена овим изненађењем скочи са „отомана“. - А, драги мој . . . зар већ? Валда ти се не доиада што те узнемирујем? одговори Иван оштро, посматрајући по соби. Млада женица збуњена приђе мужу, загрли га умиљавајући се. Иван је грубо одгурне од себе. Иди, молим те, иди . . . не волем никакво лицемерство! Миленине се очи напунише суза, коракне натраг и падне на »отоман«. Довде је трајала шала, а сад до лази комедија! викне Иван гневно. Заиста . . . не разумем те! јецајући рече жена. Не разумеш, ал ја разумем, још како разумем! Опрости што сам те уз немирио . . . Изненадио сам те је ли? Иване, нисам знала . . . Што сам данас случајно раније дошао кући! доврши муж. И видим да ниси знала, иначе би вештије удесила пријатно разонођење! И то тебе толико једи? јецајући упита жена. —Да л ме једи? подсмехне јој се муж, да л’ ме једи? Какво наивно питање? Ха, ха, ха! Још ме питаш: да л’ ме једи ? Молим те, само се брзо облачи и иди кући твојој мами. Између нас је све свршено! Али Иване! Ни речи више! Ни у сну нисам могао сањати, да за мога свакодневног изостајања, тако се Молим те зашто ме дражиш? Иди, иди ми што пре с очију? јер ћу забор<*вити да си жена и подивљаћу.

Бр 10. ЖЕНСКИ СБЕТ

229