Ženski svet

УЧЕНИЦА.

Иване, ва Бога Иване! никад више . . . не . . . Не? Ти још мослиш, да није доста кад једанпут муж на тако што наиђе? Ал, само да ми је знати, који је то обешењак? Викао Иван, и као подивљан је пошао оним вратима, која су се за неким затворила, кад је он ступио у собу. - Који је то обешењак? поновила је Милена и са сузним очима гледала на она врата, на којима је муж ишчезао. Каква обешењака тражи ? Иван се после неколико минута врати. А, жено, ала си добро изучила твоје слушкиње, даклем нико није био овде! Бар тако ми рече твоја верна еобарица, коју си од маме с тобом довела. Добро, то она каже, али ти ни коракнути не ћеш одавде, док ми не кажеш име твога љубавника. Иван стаде пред бледу жену и чекаше одговор. Љубавник? гледа га Милена зачуђено. Боже, Иване, јеси ли полудео? Да ли сам полудео? А зар би то и какво чудо било? Са радосним срцем журим кући и мислим, како ћу сад не колико часова више провести са мојом пскреном женицом, а кад ступих у собу, а ја видех како ти на друга врата излази љубавник! Мој љубавник, све се већма чудила Милена, какав љубавник? Иди, Иване, како можеш тако што и говорити! То је била собарица што је онда на врата изашла . . . Ана тако Ана, беснео је муж лепа лаж, валда каква с бркови Ана. Ха, ха, ха! То си сад без рачуна казала, жено, а онај облачић дима што је иза те собарипе у соби остао . . . Та то је дим од моје цигарете! узвикну Милена и одједном поче плакати и смејати се. 0, Иване, слатки мој Иване, опрости што сам потајно пушила кад си год од куће отишао То си ти пушила? запита је Иван блажије.

Ево, овде је пепеоник, испод „ото мана“ сад сам га гурнула кад сам чула кораке. Та ти си ми се још као вереник изјаснио, да не волиш жену, кја пуши. Мила моја женице! узвикну Иван, загрливши је, а ти опет хоћеш да те ја волим ? 0 тај опасни облачак дима, како нас је могао упропастити! С мађарског Ангелина С. Ареенијевића.

Тек је друга година како је Др. Александар Милић постављен за професора н-ске гимназије. Баш оне године кад је допуштено, да и женске могу редовно ову. Чим је свршио, био је само годину дана васпитач једчог размаженог спахинског детета, па је онда овамо наименован. И ако још млад, у свему је био уредан и тачан, те је то и од својих ученика захтевао. И волелп су га, и нису. Управо бојали су га се. Кад им је оно готово при крају године умро стари професор латинског језика, искрено су га ожалили Научили су на добра и попустљива човека, а нарочито овом новом ннсу се ни мало обрадовали. Кад га је управитељ увео у ону велику дворану, где су они своје другарске седнице држали и где се одржавале забаве и састанци о важнијим данима у години, да им га прикаже, ученици су се само згледали. Господин управитељ говорио је јасно и разговетно, ал’ су га они слабо слушали, навикли су већ на то, да им се тако говори, а садржај тога говора знали су напамет. Треба да су добри, примерни и да слушају своје учител>е. А они су само озбиљно погледали у новога учитеља како је и да има лепе црне хаљине и плаву свилену „машну“. Тај дан нису имали школе, само су се после подне искупили на певање кад је Габика ученица V. разреда кћи варошког сенатора пред сва четир старија разреда приметила, да овај нови господин професор има интересантан поглед. То је чула од њене маме кад је казала једном господину, који је код њих

230

ЖЕНСКИ СВЕТ Ђр. 10