Ženski svet

исте, и то плаве боје, те деца изгледају као питомице у неком интернату. Цео одбор је уживао у дечјој радости, кад им је одело подељено. Сиротиња пак, која је добила дрва за огрев, сузним очима се захваљивала свима члановима и чланицама наше за-

друге, те највише нашој врло уваженој председници, г-ђи Софији пл. Спирти, која се заиста јако много заузима за овдашњу сиротињу А. М- Т. чланица управног одбора.

ЛИСТАК.

ЕБА САНДЕР.

Шведски написала Селма Лагерлеф.

Еба Сандер била је добра и поштена жена, али кад дође час искушења, не имаде довољно снаге, да му одоли погријеши и она. Мудар и пун милосрђа муж узе у обзир прилике у којима се нашла, те не само да јој великодушно опрости, веЕ задржа под својим кровом и дијете, које не бијаше његово. Послије мало година дјетешце умре, и тада попустљиви муж мирно али одлучно, рећи Ее јој: Не могу допустити, да се дијете укопа у гробницу, гђе почивају часне кости мога оца и мајке. Еба је пренеражена, ова ће одлука открити њену срамоту, а и невинашце ће да затрпају негђе у куту, далеко од свих оних, који су и после смрти љубљени и шгићени; али поговора нема, она се не усуђује ни уста да отвори, већ као што са страхом и зебњом осуђеник очекује, да се над њим изврши смртна осуда тако и она чека дан погреба. Ипак јој ни на крај памети не долази, да тај дан остане код куће не, ићи ће и она за спроводом, а они што је буду пратили, увјерени су да иду до величанствене гробнице Сандерових, како ће се зачудити, кад се старјешина, који на чело тужне поворке и пред малим сандуком ступа упути непо-

знатом гробу. Она предвиђа, да не ће моћи издржати њихове зачуђене и радознале погледе онесвијестиће се по свој прилици. Тада ће настати жамор међу народом, кога не ће моћи да устегне ни свечани обред, нити мјесто гђе се налази: „Зашто не покопају дијете у породичну раку?“ а и неки гласови, што су се некад проносили па и умукли, опет ће се сада пробудити. ~Ипак је оно истина била“ рећи ће свијетина. И прије, него ли се она са спровода врати, њу ће јавно мњење судити и осудити. У том стиже дан, кога се она толико плашила, а пошто је велика зима и јаки мраз, морадоше мали сандук оставити у црквицу на гробљу тако дакле, нико не ће знати гђе ће дијете сахранити. Еба је спашена! Она још једнако плаче, али сада то су благодарне сузе особе, којој је олакшало иза великог претрпљеног страха, и која зна да је умакла срамоти, а можда и смрти. Два или три дана иза спровода сјеђела је Еба, једне вечери, на свом обибичном месту у трапезарији, и док се мрак спуштао, поче да уздише за нечим, што јој фали. То је било управо доба, кад би мали дотрчао, да се игра у њеној близини. Еба поче ослушкивати, њој се учини да чује његове ситне кораке. Па ће одједном упрепашћена узвикнути:

276

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 12