Ženski svet

Бр. 3.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Етр: "67:

надјачала и тај уздах- и благ осмјех разгалио би мученичко лице.

Па како ће јунак, који је у смрт пјесмом и надом пошао, од задане ране јаукати, кад види, да народ његове ране цијелива, завија, ублажује, благосиља. Од часа до часа, од кревета до кревета брижне болничарке, — сабрано цвијеће ума, младости, љепоте, породице, обилазе, његују, пазе, превијају, нуде сваком милоштом јела и напитка.

Тјеше умиљатим збором и разговором. и запиткивају сваки час је ли боља утишала.

Та болница и није кућа болова, већ је то свети храм, у ком пали свеће родољубље, ватром зажарена ока, по ком нога клеца од ганућа и поштовања, а око сузом кади и поносом пали тамјан јуначким жртвама.

Мало их је, који пребољети неће. Већина их је већ поновно душом на ратишту. Само на оној најкрајњој постељи до задњег прозора лежи рањеник непомично. Лице му је блиједило носуло — у оку је живот на измаку.

· „Сестро!“ пришапну тихо, младој болничарки, што се од њега не миче, јесте ли поручили што сам те молио.

„јесам“ и данас долази — одговори весело и кријепко болничарка, сагнув своју лијепу главицу, глави рањеника.

Доћи ће нана, послато је по њу, чудим се, да још није ту.

„Хвала, сестро, по Богу и Српству - још само то, па сам се одужио животу.“ »Не говори тако, пл јуначе, ти ћеш живјети вјечно твом народу.“

„Да, сестро, само успоменом.“

„Ал та је света, сјајна вјечна.“

Захвално погледа младић своју тјешитељицу, ал не рече ни ријечи.

Дан је минуо. Нагиње вечер, а сунце се склонило за снијежна брда. Сутон се спушта по пољу и гори, а сумрак се захватио кућа и палача. Сав живот се слијеже у тишину спокојна одмора, ал ране исјечене у живо месо људско тек онда оживе, кад се нада болника, обасјана видом дана и сунчана сјаја са по-

чинком дана слеже, пане и малакше.

У болници понестају уздисаји и шкрипа зуба, којом јунак притајава бољу. Код многих се било ужурбало, врућица крв припалила, у ранама жигови почестали. Замукла шала и смјех, доскочице и разговор чим су дању олакшаване муке.

Истом врата од дворане појаче шкринуше па се онда полако, полако отварају. На врата ступи сувоњава стараца, коју води под руку снажано девојче. И старица и девојче обучене су у сељачко одјело; млађа гологлава, а старица увезала главу у мрку махраму.

Уђоше и стадоше! Док се за њима врата притворише, прискочиће једна болничарка, да их пита, што ће и камо ће. Старици се очи укочиле, а све тијело дрхће ко пруће иза буре. Ријечи из ње потегнут не можемо. Тек ће дјевојче у неке: »Дошла нана, да обиђе брацу“. Једва она то изговорила, ал ето ти из крајњег буџака младе болннчарке тешког рањеника, којој је цио дан око на вратима висило, јер је очекивала мајку болесника па повикну: Овамо... овамо! Пролазе све три двораном — а к њима све очи скренуле. Као јаком електричном - струјом уздрмана — сва затрепта болничка атмосфера, јер у грудма задрхта она тајна сила ганутљивог часа.

Свако у свом срцу осјети ону радост сретнога састанка иза дугог, болног растојања, а још теже у тим приликама. Радост мајци надимала груди, што јој синак за отаџбину задобио ране, ал ју туга к земљи притегнула, јер откида срце из њедара.

Није знала, јадна мајка, да л' јој нога патосом корача, ил ју носе невидљиве силе. Тресе се, јеца и сузе пролијева, главом клима, јунаке проматра. Све се смјешка и радо би коју и проговорити, ал ју јако чувство превладало. Примиче се своме болеснику, а стопута болнија од њега.

А он болан кад угледа мајку, сину му: лице као јарко сунце. Просу се румен по мртвачком блиједилу. Очи се