Ženski svet
Стр. 66.
ЖЕНСКИ СВЕТ
Бр. 3
Даринка Буља: | МОЈОЈ МИРИ...
" Кад те боли душа, не треба ти ни свила, ни кадифа; не треба ти ни сребро ни злато. Један искрен стисак пријатељске руке; једна нежна реч; један топал поглед оних очију, чија те душа схвата и разуме, и ти си оздравила.
У %
Искрено. и поштено ерце, већином пати у овоме свету. Срећан је сваки онај, који у своме животу наиђе на ону праву, другу половину свога срца, без. које ни једно срце не може бити једна целина. Али, овај, у животу се често дешава: да је баш „она друга половина“ већ туђа својина.
~
Узвисити се над пакошћу злобе и суревњивости и, створити себи пријатеља од свога непријатеља, — јединствена је моћ узвишених и великих душа.
~
Благо теби, Миро, моја добра Миро, када својом светлом душом, озарујеши најтамнију душу, многих несретних,..
го
Агонија и апатија, две су највеће крајности у човечјем животу. Разлика је у овоме:
Агонији следује ропац, који се свршава: црном смрћу, вечитом смрћу...
Из апатије још може да васкрсне нов живот.... бујан живот'!.....
»
Хармонија спојених нам душа, нека нам озари стазе наше будућности...
Успомена на ове светле часове, таласаће се вечито у нашим душама, као силан одјек „оне музике“, која се раз-
Лис
левала дахом над нама, проламајући ноћну тишину.... док си Ти, лако прислоњена уза ме слушала тонове Теби намењене! Ти си ме разумела, Миро моја, то ми рече суза твоја! Хвала ти на томе бисеру твоје душе !·
Вилово, 16 1. (у зору) 1918. год.
БЛАГОБЛОВЕНЕ РАНЕ.
Олга Кернић-Пелеш.
Благо децембарско сунце упирало је кроз велике замрзле прозоре и прели-
вало својим сјајем блиједа јуначка лица.
Лежао је један до другога у пространој, народном љубављу загријаној болници. Смрт је сваком над главом стајала, ал јој је дрхтала коштуњава рука пред дивском снагом пожртвовних синова своје отаџбине, и кад би сегла, да пресјече нит живота, клонула би и рука и коса и одјекнула двораном муклом шкрипом сухога костура.
Ране су биле тешке, крваве, растроване отровом непријатељског куршума. Тијело им је подлегло — усахнуло, пожућело; ал је душа свакоме напојена јуначким заносом, славом побједе и поносном самосвијешћу одолијевала. У сваком оку, кога је љута боља испијала и маглом овијала усвала је искра оне жарке, неугасле наде, да је живот, жртвован на олтару отаџбине бесмртан.
Ниси чуо јеке ни јаука ни оног стењања, што се кида из груди обична 6олесника. Само кадкад шкринуо би који зуб, и тежак уздах отрго би се нехотице. Ал би мисао јача од болова, да је свака рана, листак ловорова вијенца славе, среће и побједе миле отаџбине,