Ženski svet

Стр. 112.

тешила га је Данка својим анђеоским гласом.

Гледала је пред собом јунака, који се борио за племениту и свету ствар, за своју домовину и народ свој, а он пред собом свога анђела избавитеља, коме има да благодари за свој живот.

Његова се рана залечивала, али му је срце боловало, но не смеде се Данци исповедити. И баш тај његов поглед много казиваше. Из њега је Данка прочитала, што до тада није могла појмити.

„Ти си ми спасла живот“ — рече јој једнога дана млади часник, „ја Ти се не могу ничим одужити, већ ево ти га, узми га. Ако га примаш, пружи ми руку и усрећи ме!«

Данка јецаше, и пружи руку своме идеалу. ;

Природа је ипак дошла по своје као што је мислио Жарк), али је и

Жарко преболео љубавне ране, — као што је мислила Данка Беч. Вукосава. ВЕРЕНИЦА.

— Сени своје преминуле једине сестре Зоре. —

Дан је био на смирају, а сунце је жалосно бацало и разливало своју последњу руменкасту румен, златећи околна брда и врхове високих зграда великога града. Ти исти сунчани зраци, који само добра желе свакоме и свачему, пробијаху се кроз прозорска окна, да би обасјали бледо лице једне болеснице, која мирно као каква светитељка лежаше у своме болничкоме кревету.

Соба је била пространа и чиста, одмах се могло приметити, дао чистоти и уредности води рачуна и бриту нежна материнска рука, јер нико не би могао тако укусно и с пуно љубави удешавати собу, у којој лежи болесник, и тако неговати болесника, као што може неговати мати своје болно чедо! То је одлика свију матера и ми им се морамо дивити и поштовати их, пошто остали, који не знају за ту материнску љубав, не могу ни замислити, колико је она силна и велика... Та соба, која беше обдржавана матери-

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 5.

ном руком, одмах је на сваког остављала суморност и меланхолију, пошто је у њој лежало младо и идеално створење, пуно одушевљења и воље за животом, а напојено искреном љубављу спрам родитеља, рођака, ближњих и — вереника.

Јесте, то створење, поред чије се болесничке постеље налазио сто сав претрпан лекаријама, и поред свих својих одликаи идеала, сада се борило и отимало од смрти, која ју је тако страшно и чврсто пригрлила!... Бори се, бори са тако великом силом и страшном; али не, не страшним и грозним, већ најстрашнијим и најгрознијим непријатељем, који до сада не би ни једанпут побеђен, и који зна само за своје славе увенчане грозним трофејима —- људским животима.

. . . Али, да лиће сада бити побеђен или победитиг!). ..

На чистоме белом узглавнику, лежала је глава сва изболована, коју је обасјавала румена вечерња светлост залазећег сунца. Свуда по зидовима висиле су иконе светаца, а поред самога кревета на столу, стајала је сва у злату искићена икона Мајке Божије, испред које је трептало кандиоце, та одлика хришћанства. Тамо даље на зиду, а више болесничке главе, мала укусна икона нашег Искупитеља, чија је глава, место царске круне, увенчана трновим венцем. И поред свију тешкоћа могло се читати са лица вели: кога мученика: праштање, љубав, благост, доброта и вера!... Више самога овога Мученика висила је и друга икона, она је такође представљала једног владаочевог сина, али не небеснога, него земаљскога. То је онај, који презре сва уживања и раскош и благостање на раскошноме двору свога оца и оде из дворске хукеи вреве, оде у мир и тишину, где постаде верни слуга највећега и најсилнијега господара, великоме владаоцу и неба и земље. . . И сада се могло на томе лику читати: мирноћа, вера и просвета. . . Да, то је била икона светога Саве, патрона наше просвете. . . Преко од те иконе била је још једна, испред које је такође горело кандило, које се никада не