Ženski svet

Стр. 116.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр 7. и 8.

била ван себе од чуда и запита ће ко мандира:

— А зашто је овог

Трећег дана је умрла у болници.

ИЗБАВИТЕЉ.

За време пријатељског ћеретања када искрени разговори отпочињу, Мирјана сећајући се свога детињетва, почела је о себи да прича о мајчином пољубцу, слаткој успомени о сретном времену. Успомена ју је узбудила и у далеку прошлост загледала је. Од узбуђења са уздрхталим гласом говорила је, како је са нежном љубављу матер своју обасипала. Брза наступајућа меланхолија тргне је из овог заноса, и тишим гласом проговори:

Мати... Мати...

Као да би се ослободити хтела од ове успомене, маши се Миланове руке, и молећи рече:

— Говори ми што о теби, љубави моја —- говори што!

Милан се насмеје, рахатно пушећи.

— Врло развијен, несташно, дивље дете био сам. То ти је све, срце моје.

— Ништа више 2

— Ништа више моја Мирјано.

— Онда ми говори што о твом детету, — запиткивала га је даље.

Милан се од једном уозбиљи и испитујућим погледом погледа је. Али на пријатељичином лицу видио је неку љубави достојну понизну љубопитљивост и свака му сумња ишчезе. Тада са поносним о" чевим осмејком стаде причати о сину, ком је било име: (Славко, као и деди и који неће да га више бебицом зову, јер је већ велик — седам година!

— Да ли има плаву косу, као ти = питала га је Мирјана укоченим погледом 2

— Плаву и крецаву. Расрди се ако га ко исмеје и побледи, али не плаче. У буџак се повуче и замисли се; а ако му се говори, не одговара. Меланхолија му је така као каквог човека. Мало је и сувише сентименталан. Од претеране осетљивости морам га одучити, јер ће иначе врло несретан бити. Сирото дете, ако

научи да претерано воли, велике захтеве да има, много ће патити, увек ће му недостајати оно, што воли и жели. Суморност је наступила. Милан је покушавао поново да говори о детету, али му се то учини незгодно, јер том приликом увек би му излазила слика његове пренебрегнуте жене. Из поштовања према жени, коју сад већ више не воли, из нежности према овој, коју сада воли, није могао женино име да искаже пред љубовцом својом. Ћутао је. Мирјана нагло се подиже и чврсто се приљуби у за њ, женском нежношћу — којом је досада све постизавала — запита га умиљавајући се:

—- Зашто ми не доведеш детег

Кад му је Мирјана први пут ову жељу изјавила, Милан је упротив руком махнуо и брзо јој одговорио:

— Глупост! |

Али Мирјана није попустила. Увек кад год би Милан био најнежнији спрам ње, умиљавала му се, молила га: да јој доведе (Славка. А он би тада бадава ћутао или окретао разговор на другу какву ствар. Мирјана би се увек враћала на то питање и смело би остала при њеној жељи. Милана је то растужило, што Мирјана не осећа неуглађеност у свом захтевању, од“

'"товорио би:

— Мати управља са дететом и не ће га хтети пустити к' теби; то би требала да знаш..

После овога је бурна сцена наступила, у којој је Мирјана саму себе осуђивала због грешне љубави; плакала је, проклињала је своју жалосну екзистенцију. Милан ју је тешио, али није се умирила и неограниченом болу је дала израза, признала је погрешку своју због несретног положаја у коме се налазилг, јер савест је гризла, оплакивала је породичан живот, поштење — све, што је за љубав пријатеља се одрекла. Загрлио је, као малом детету је шапутао на ухо неразумљиве речи, по коси је миловао, бол јој хтео ублажити и напослетку јој морао обећати, да ће јој дете довести — једнога дана.

—- Хоћеш ме саму с' њиме оставити

— Хоћу, само ми немој плакати.