Ženski svet

Бр. 7. и 8.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 171.

— Цео један сахат ћеш ме оставити с' њиме 2

— Хоћу, срце.

— Каква радост и срећа! — рече усхићено.

— Славко — рече отац, — ово је та

лепа тетка што жели да те види. Дете подигне очи горе Мирјани смешећи се.

— Како је леп! Како» златан! — с' дивљењем рече.

Мирјана, нагне се Милану и шапућући га умоли:

—- Милане, кажи му да ме пољуби.

— Славко, хоћеш да даш један пољуб овој тетци; 5 ок

— Хоћу — рече и са љубави достојно пажљивим покретом маши се лепе руке искићеном драгим камењем и пољуби.

— Браво Славко! Та ти си ми као какав кавалир — рече поносито отац, док је Мирјана непрестано дете посматрала.

— Сине, хоћеш да останеш код тетке, док овде у близини не посвршавам што имам

— Хоћеш се ти скоро вратити, тата 7

— Хоћу, дете моје,

Сад се отац удаљи, а Мирјана узме Славка за руку и одведега у другу собу код прозора, да га још боље види. Малиша је право стајао у његовим зеленим хаљиницама, с: капом у руци. Е

—- Таке очи имаш, као твој тата, тихо рече Мирјана гладећи детињу главу.

—- Јесте, али уста су ми мамина рече малиша поносито.

— Зар ти не ћеш на тату да личиш 2 звонио јој је глас несигурно.

—- Тата ми је леп, али мама ми је много лепша; дугу косу има и малу врло лепу руку има. Не познајеш ти моју маму»

==" ЕРОТ

— А како то да је не познајеш 2

— Не знам, одговори и спусти главу, да сакрије сузе.

Малиша је љубопитно погледао и ћутао.

_ Устала је и слаткиша му је донела, које је он учтиво одбио, јер је тако васпитан био, да не узме све, што му се допада.

о о,

= Зашто не узмеш 2

=— Не пристоји се, хвала. |

— Али ако ти се допада и волиш, узми Славко. Јесу ли те у школи тако научили

— Не, мама ме научила. Не идем у школу.

— Па ко те учи»

— Мама. Не може моја добра мама остати по цео дан сама. 'Те тако ме она учи до подне.

— А у подне2

— У подне ручамо, мама и ја.

— Сасвим самир

— Јесте, тата не руча никад с' нама. Много посла има, врло много.

Настаде мала пауза.

— Узми слаткише, Славко!

— То је врло много за мене, — рече као у последњу одбрану.

— Поделићеш са твојим каквим другом.

— Немам.

— Па с' ким се играш 2

— Са мамом, кад је добре воље.

— Зар није увек у вољи>

== Пије;

— А' зашто 2

Дете је ућутало и погледало. Неописаном брзином нека бојазан прође кроз Мирјану. Но мали није знао ништа, а свакако и питање није разумео.

— Онда се ти не забављаш много, продужи говор и уздахне.

— (О, забављам се. Мама плете, свира а ја гледам књиге са сликама, зидам камењем куће, гледам људе сокаком што пролазе.

== Увек сам!

— Већином. Тата мој треба да је код нас, али кад много, врло много посла има.

— Које то теби казао 2

— Мама. Она ми и приповеда, кад ми је досадно. Али су њене приче тако увек жалостиве, да ја увек плачем, кад ми приповеда. Ти не знаш таке приче, којима бих се смејаор; -

— Не знам, душо. Свакако ти у вече прича мама.

— Јесте, у вече. Волео бих опет кад би ишли у позориште, где нас је тата, мене и маму водио. Но сада не може да нас води, те тако рано легнемо. Касно