Ženski svet

Стр. 178.

врло касно дође кући и тихо сасвим нечујно уђе у другу собу, да нас не узнемири. Али мама је увек будна и чује кад дође. Кад год се и ја пробудим. „Тата је дошао“, каже ми мама латано. М кад тата дође да ме пољуби, ми зажмуримо и учинимо се да спавамо.

— И пољуби те тата;

— Да, а као што је на прстима дошао, тако и оде.

— Маму не пољуб >»

— Не, — рече малиша и замисли се.

— У маминој соби спаваш >

— Јесте. Пре нисам тамо спавао. Али ми је тата отпутовао на месец дана негде, те се мама бојала сама да спава и мој је кревет пренела у њену собу. МИ од оно доба спавам код маме.

Мирјана се завали у наслоњачу, као да је онесвесла. Малиша, зачуђено је гледао. Ћутала је, није сени покренула, и мали Славко кад је видио тако бледу, почео се бојати од ове лепе жене и желео је, да му тата што пре дође. Мирјана прикупи сву снагу, уздигне главу и на лицу јој се могао видети неисказан бол тако, да јој се малиша приљуби, као уз матер и запита:

— Шта ти је»

Она поче плакати и љубити дете. Сузе су јој падале на детењи врат и лице.

— Не плачи... не плачи лепа тетко, не ће ти бити ништа.

— Не ћу, не ћу више плакати, дај ми један пољубац, као мами.

Малиша је затрли и пољуби.

— С' Богом, љубимче моје. Остани само још мало. Сад ће ти тата доћи и одвешће те кући. ја морам изаћи.

— Да кажем мами, да сам овде био

— Заштог

— Јер ми је тата заповедио, да не кажем.

Замислила се,и онда као да би се од последњег очајања ослободити хтела рече:

— Кажи сам, мами, да си код Мир јане био, :

један минут се лепа рука на детињој глави зауставила. као да би га тела благосиљати. ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. (и 8.

Од то доба Милан и Мирјана нису се више никада видели. Ботош. С мађарског Ангелина 6. Арсенијевића.

АНЂЕО ПЛАЧЕ.

Лагано . .· лагано, ко ће са мном, скините огртач мржње, зависти, злобе, смутње, овде им мјеста нема. . . Тамо ћемо на она врата, где она бела прилика стражу чува. — Гле! Анђео је то... Лагано . · Ви их познајете 2 Ви их се сећате2. . . Да, то су они двадесет друга са Лилебургаса. То су они добри, мили људи, који су на глас борије оставили своја села, где нису за ништа друго знали, до ли за љубав своју и ближњи своји. Борија писну: Отаџбина зове. Одазвали су се томе писку. Стали су у бојне редове, ти добри, мили људи, који су оставили своја села, где нису за ништа друго знали, до ли за љубав своју и ближњи своји. . . Напред!. Писак, врисак, ломњава, пуцањ, бол, јаук. . . Ах... Ах!... Једна бомба прасну. Двадесет друга растави, али, час само, а онда их састави, неозлеђене мржњом, али збуњене борбом, којом човек човека укроћује. Онемеше са јада, са бола људског. Онемеше можда за свагда. Ходите ближе, Ви, што срца имате, ходите!. . . Чујете ли пуцањ са обале Злетаве 22. . ~ Ох, они га чују!.“. Анђео мира, љубави плаче — плаче...

Сарајево у јуну 1913. Љубица Попара.

ЈЕ ЛИ ТО ЖИВОТ2!.

Је ли то живот> — Чезнути да те видим, кад ти давно оде из мојих очију 2

Је ли то животе — Кад мој дах

стане, кад поред мене прођеш, и моје лице блиједи, кад се твоје име спомене 2

Је ли то живот — Мислити увијек на твој одлазак, а растанак је давно — давно био