Ženski svet

Бр, 7. и 8.

Је ли то животе — Читати са твога лица све оно непромијењено на њему, што је тако моћно владало и влада над мојом душом» Па ипак, — то лице никада нити је било моје, нити ће бити моје...

И шта је ово у менир Јер ваљда тек љубав овака није !

Је ли то животе — 0,.

Вронски, 6. јуна 1913.

ВЕЧЕРЊИ ПЕЈСАШ.

Сунчеви зраци малаксавају.

Испод брдашца, између великог, лиснатог дрвећа шћућурило се сеоце; само овде-онде провирује по која бела кућица са своја два прозорчића и гледа као из заседе на широк државни пут. Вечерњи поветарац лелуја лишће модро-зелених кукуруза, а љубопитљиве бундеве пружиле своја стабла преко

уске путање, и сметајући пролазни- цима хвале се својим крупним плодом. Високи сунцокрет дубоко се клања сунцу, а на баштованској огради развиле тикве своје бело нежно цвеће, које мирише чежњом. Велика ветрењача равнодушно окреће своја крила, а старо, бело распеће купа се у руменилу сунчевих зракова.

Сунце вучено неодољивом силом смрти, хвата.се у очајању за облаке, иза којих пршти црвенкаста ватра.

Кад сунце изнемогло од борбе клоне, и облаци своју љубичасту одећу оивичену пурпуром и златом, заменуше тамом, и запад се претвори у бледо море, по коме плове црни облаци тражећи сунце; док супротна страна као да ништа о томе не зна. По бледоплавом небу плове бели облаци као рашчешљана руна вуне, а месец крчи себи пута изамишљено гледа засунцем.

Жабаљ. боф. Вел. Плачкићева.

НОБ Давно је умро дан. Сунце се удавило у безданом мору, зато небо плаче.

ЖЕНСКИ СВЕТ

бтр. 179.

Ноћ је обукла своје црно, своје најцрње одело, и пробијана кишом уздише за умрлим даном. Ветар жалосно хуји, а њиме покренуто лишће јеца на високим дрветима. Земља се купа у сузама, а у мрачној ноћи даве се уличне светиљке.

Све тугује, све плаче, само се смрт весели славећи своју победу, а са немим осмејком, нечујним корацима хода самоћа по узбурканим грудима земљинима, сан благом руком уљуљкује свет.

Изгледа да је минуо последњи дан, а небо све очајније плаче, и ветар све | жалосније хуји.

Под заштитом силне богиње смрти владају сан и самоћа, али и њих побеђује несташност.

Кад први петао наговести зору, небо се утеши, а уплакана земља отвара груди и чека да васкрсне сунце.

Жабаљ. боб. Вел. Плачкићева.

НА ВИДОВ ДАН.

Три пута су звона одзвонила пуним, једрим звуком и њихова складна мелодија брујала је ваздушним валовима.

Звук за звуком стапао се час боно јецајући, час весело кличући у онај високи акорд величајне пјесме великоме дану. -

је ли тврди тук осјећао топлоту дана па је омекшао и благо и умилно цвилио или је одолијевао снази узбуђене српске мишице, која је подвострученим заносом потезала јаке конопе, да громко заори слава обновљена, освећена, узвишена и посвећена Видовдана, широм ојачана, славом и побједама узнешена Српства, па је тако гласом заносио 2

Није се био ни угасио звук трећег звона, а црква је била дупком пуна побожног света. И старо и младо, јаком слабашно, мушко и женске, све што је осјећати знало и појмити могло шта значи данас Видов-дан, скупило се, да опоје мртве и покојне, да прелије мученичке кости, да прослави и помене старе косовске јунаке и нове дивове на