Ženski svet

Бр. 7. и 8.

Не види се звјездам трага: Мајко мила, мајко драга, Да ти видиш свога сина!

Да ти видиш њега сада Окружена од зла свега, Ти би горко заплакала, Рука би ти задрхтала Од жалости — грлећ њега.

Зашто тебе н'јесам слуш'о, Кад си мени говорила: “Нејди, синко, од матере, Која мек ти лежај стере У сред свога мека крила!

Нејди, синко, црага душо! Нејд од крова очинога Туђа земља има своје,

Не познаје јаде твоје, Туђа љубав љуби свога!

Говорећи собом тако Ка колиби једној клима, Коју спази изненада Уморени путник сада И закуца на вратима.

Отварајућ све полако, Питајућ се: ко ће бити Главу пружи једна стара; „Дај у име Божјег дара, Бако, мени преноћити!«

„Примила бих тебе радо, Али видиш:ту спавају Три ми синка и три кћерце, Који јело мајке срце И сву кућу испуњају.

„Ниј' далеко већ од дана, Већ поздравља пјевац виле Док загреје данак Божи, Мало ватре бар наложи, Да отопим смрзле жиле!

„Ватра ми је запретана, Дрва немам скоро ништа; | (Ово мало, што | унутра, Треба мојој дјеци сутра, Кад се скупе код огњишта.

»За туђинца ништа немаш, Туђа мајко, кад те моли! Туђе дјете твоје није,“

С тим му грозне сузе двије Низа лице капну доли.

„Гдје су руке твоје мајке, Сад да скупе сузе сина» Гдје кољено да почине, Да ти тешко бреме скине Гдје је твоја домовина 2!

К'о да су му грчи љути Овим рјечма срце стисли —

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 187.

Звездама се небо осу, Њима вила кити косу, А буди се јунак Марко!

Мајка њему венац даје, Окружену добром сваким, Од радости све се смеје,

- На срцу га своме греје И милује крилом лаким.

Јер је Марко мајку слуш', Када му је говорила: „Дођи, сине, чека мајка, Дуго ти се веће вајка И жељка те сред свог крила!

Дођи, синко, драга душо, А до крова очинскога —' Своја земља жели своје, Излечиће јаде твоје, Мајка љуби сина свога.

Сневајућ у себи тако На Косово Путник жури, На бојноме хату језди Сав у сјају као на звезди Ил пут сунца орао сури.

Отварајућ све полако, Питајућ се: ко ће бити» Престрашена мајка гледа „Дај ми земље мог прадеда И старом ме славом кити|«

„Примам тебе, сине, радо, Али кликни, нек те чују Ови овде — роб до роба И под њима гроб до гроба, Што ми кућу испуњују!“

»За њих, за те живот дадо. Ал Маркове дај ми силе: Као он када мегдан дели,

Да ми око огњем стрели И отопи смрзле жиле!“,

„Ватра ми је запретана Још од кобног Видов дана, Ал огањ је жив изнутра И планвуће овог јутра, Кад те видех, зоро рана!

»Нек те мине стара рана, Мајко моја, син те грли! Теби ево он се враћа..« Мајка... робље све као браћа, У наручје њему хрли.

»Ево руке мајке моје Око врата сад су сина Ту Антеју из недара Посукнуће снага стара: Ту је моја домовина!«

Тако соко закликто је Те му речи крила дале,