Ženski svet

Вр: М..

да им се усади у душу дубоко, да кад одрасту, да се сећају ових славних дана, па у своје време да и они допринесу својом снагом, слави и ве личини свога племена.

Поставише се на тротоар, преко пута: од мене, ја их гледам, ножица до ножице, стотина, две, па изгледају као танка стабла младе шумице. Већ почели да кличу и машу барјачићима. Осам часова, још их нема. Деца се уморила, а учитељице им дозволише, да поседају на тротоар. Нестрпељиви су, па ноћас ни спавали нису, толика је радост у њих. Ноћ се отегла, једва чекају да сване. Неком долази отац, неком брат, стриц, сродник, пријатељ. Па зар је онда чудо, што се радујуг Али јао, ако им се не врати! Мали су, па на то и не помишљају.

Напослетку ево и по неког инвалида: Инвалид! Страшна реч! Боље и мртав него богаљ! — кажу неки. Но не мисли сваки тако. Гледам једнога, весео, окитио се, а кити се и његова околина. Неко му пружа цвет, неко се измиче и уступа му место да седне на тротоар, а неко му тиска у руку динар, два. Не може да иде. Згрчила му се нога, на штаке се ослања, не може ни да стоји. Седе. Са свију страна шаљу му новаца, а он скинуо шајкачу, па се смеје, кад му жандарм донесе и баци новац у њу. Смешно му, како звекећу динари, кад удари један о други. А кроз тај смех, лете му сузе, мислећи на своју будућност. Али није он — појединац — ту у питању, — пролази му кроз главу. Ту је на првом месту његова отаџбина и будућа покољења. Није му жао што је богаљ... па зашто онда сузег А није ни просјак!... Убриса сузе рукавом од шињела и исправи се поносито.

Устаде, јер неће, да дочека браћу, _ хероје, седећи. Други са везаном главом, трећи руком, сви се познају, све их више придолази, неки из болница а неки из домова. Рукују се, питају за јуначко здравље. Свима радост опет помешана са тугом. Сетише се

ЖЕНСКИ СВЕТ

Пра

својих палих другова, који се никада вратити неће. Пођоше шетати по цветном путу, куда ће војска да прође. Нико их не зауставља, жандарм их гледа болно и мило: Зар њих да не пусти тудаг Иду даље, разгледају, поглед им се заустави на славолуку, на уласку у варош. Гласно читају наслове: „Добро дошла храбра српска војско, имаш су чим изаћ': пред Милоша! А затим сви у глас:

„за Косово, Куманово!

„За Сливницу, Брегалницу ! читају, као да први пут чују та имена. И заборавише на муке, на своје ране, Косово је српско, Брегалница је српска. Достојно су осветили крв својих прадедова !

О, велика српска душо, зато си и победила тако сјајно!

Пуцају топови, двадесет и један,

"пуцају и јављају, да је војска пред сла-

волуком. Ту их дочекује краљ, ту их говором поздравља председник општине београдске, ту им захваљују, признају, ту их ките цвећем сестре, жене, мајке. Сви се надмећу, сви плачу, и у војника се срце разнежило, гледајући ово признање. Престолонаследник на челу војске, поносит, опао, борбе и мука се доста нагледао и сам проживео. Краљевски син, са њима се радовао и мучио, са њима осећао и

жртвовао се. Доказао, да ион не цени

живот свој више од живота свога војника Зато га и љубе и кличу му. Ево их већ долазе, кличе им народ безумно, све се ускомешало, све се испиње да што боље види. За мном једна мајка очекује три сина комите, сва · тројица јој се жива враћају дома. Боже мој! Да ли ће их познати2 Давно су отишли!.., Хоће! Материно срце ће их осетити, кад поред ње прођу!

Друга уз мене очекује мужа. Није

погинуо, а није ни рањен — то је чула — али не зна за њега већ давно ништа.

Једна опет, данас скинула црнину, седам мртвих је имала у породици. И