Ženski svet

Стр.-252.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 11.

она је дошла, да ' поздрави и дочека живе. а |

„Божја воља!“ вели она, а сузе је облише. Једна мајка са два синчића, испиње се већ читава два сата. Све изгледа, кад ће се појавити. Разговарају да ли ће оца познати. И тако пуно њих око мене, гледамо се, и ја плачем. Питају ме, да лии ја кога жалим или дочекујем. „И једно и друго“ — рекох им — и оне се задовољише одговором, не питајући ме даље, јер се затим опет свака забави својим мислима, те се онако пита и разговара, да пре прође времг. А не знају, да им и ја толике хиљаде .оплакујем, и толике хиљаде дочекујем.

Близу су, музика свира, деца кличу, са свију страна цвеће. Престолонаследник са војском гази по цветном ћилиму. Окићени и људи и пушке, и коњи и топови, још их засипају цвећем, као нечим најлепшим, божанским, јер је цвеће Божја рука створила, а за њих, за хероје, није ни достојно, нешто, што би човечјом руком створено било. Прво је пешадија улазила. Лица им омршавила, нису имали каде на себе мислити. Опаљени, уздигнуте главе, мудрога погледа, то нису људи, "то су „дивови“. По лицу им се нека збиља просула. Ил' је збиља ратничких мука2 Или је понос овога момента» Или је наше признање и љубав, срца им разнежилог Али остају озбиљни, отимају се осећајима, јер су јошу дужности. Тек умор и клонулост није.

На раменима им пушке, као неке играчке на овим дивовима, и као да снивам, не могу да верујем, да се ови људи, враћају живи и здрави из оних страхота... Зар тим малим пушкама починише онака чуда Али се сетих: „да бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака!

Пролазе, пролазе, хиљада их је, не гледају ни десно ни лево, тек се по неки насмеши, кад га цветом ударе по лицу. Један погледа према нами, угледа ону жену са два малишана; 06растао у бради, па га деца не познају.

Он виче, маше руком, зове их. Они се осврћу, мисле, да се тај поздрав другога тиче, опет их зове по имену, а они га познаше и хтедоше му полетети у наручје, али он већ измаче, а други се указаше. Они се грле и плачу, дошао је! Жив је! Каква радост!

За пешадијом коњица, На хиљаде је. Војници поносито јашу, те ми изгледамо према овим дивовима тако мали, тако ништавни,.. Јуре, коњи се трзају од ларме, вике и цвећа, мисле валда, да је и опет јуриш. Не можеш им боју распознати, избелели, омршавили, побуђавили као и људи, нечешани, у лепљени. Ноћас, кад су стигли на Бањицу, мало су их очешали и дотерали. Та он је у рату војнику друг! Међу њима један козак, на глави му шубара, читаво јаре, а огртач му сав изрешетан. И њему дадоше киту цвећа, он је стегао у руку. Даде му је његова Матушка, руска посланиковица. И коњици кличе народ, и засипају их цвећем. И она је чуда починила, награда јој народно признање.

Ево митраљезе! Намештене коњима на леђима. Коњисе пригибају те десно, те лево, а главе високо уздигли, поносе се, и као да хоће да нам кажу, колико су жртве принели и они за српску идеју. Ово је као мали топић, а већи од пушке, у рату коси немилице, мален, колико коњу на леђа, па таква чуда и он почини. Грло.: му пресићено сипајући љуту ватру, и само се види сада широк, црн отвор, грло, које нам сада тако безопасно изгледа.

„Комите!“ зачу се са свију страна. Све младићи, идеалисте, у ватру би јурнули, и умреће, ал пожалит неће!

На њима разна одела, има их у шајкачама и у шеширима, у шињелима и у капутима. Али су они све једно.

Она мајка што тројицу очекује, дрхће, испиње се, не дише, само се чује како јој срце лупа. Хоће ли их познати2 Осећа их, ту су! Баца цвеће као у бунилу, внче их, они се осмејкују. Видели су је, али су још у дужности. „Још мало мајко“ — говоре им