Ženski svet

"ВР. 1.

очи. Један јој беше рањен у првом рату, и кад се излечио, оде и у други. Најмлађи јој шеснаест година, још дете. Није га хтела пустити. Али да га није пустила, од туге би јој умро код куће. Сад је задовољна. Живи су, одужили су се својој отаџбини.

Напослетку артиљерија. Окитише и коње и људе, цвећем и венцима. Из редова излазе сељанке, са побожношћу ките и коње и топове. пешкирима од српскога платна. Диван призор. Својом руком их је откала. Све се смеје, све се весели, народ их бурно поздравља, цвећем засипа, не знају коју врсту оружја више да одликује. Све се боји, да је још премало. Сви су они једнако заслужни. Али кад пешадија зачује концерат својих топова, певајући иде. напред, јер је она чува и брани.

Ишло се по четама. и на жалост приметих, код неке по једног, по два или ни једног офисира. Знак да су силни изгинули или рањени. Рекоше ми око 700. Они су свом војнику примером показали, кахо се брани отаџбина. Слава им!

Завршише, и последњи прођоше, а мени се срце и грло стегло, не могу да говорим. Само плачем,. плачем...

Па онда сузе устукнуше, у мени се разви одушевљење и зажалих, што и ја нисам могла бити са њима. Да видим, да се борим за идеју, и да умрем за њу славно. Зар има лепше смрти од овег Зар је лепша смрт у постељи, у коју нас баци тешка болест, која нас месецима, годинама мучи, смрт страшна... А тамог... Један јаук, или чак ни то, и све је свршено... По неки чак и са осмехом умре! А кад нас болест почне да мрцвари, док нам срце не искида, тек нам ова брза и славна смрт изгледа величанствена! Па зар да се плаче!...

Ја, која верујем у бесмртност душе, видим их све окупљене, сретне, у оном вечном животу, кога се живи тако много плаше. А не знају, да је тек оно живот, прави живот...

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 253.

Драга моја пријатељице, хвалим Бога да ми је дао милост, да сам дочекала и доживела ове велике догађаје и препорођаје нашега племена. Па као Симеон Богопримац, могу мирном душом рећи: Боже! Отпусти рабу твоју, јер очи моје видеше спасење и остварене идеале мога милог народа.

Остај ми здраво, твоја

Беч, 1913. Вукосава. .

ЕВО ПАМЕТНЕ МОДЕ.

Доста је било у нашем народу заблуда. јер се одао проклетој моди, али ево, Богу хвала, нашла се Српкиња која је са својом паметном модом стекла српском народу многе хиљаде. Многи ће запитати: Па како је стекла2. Одговор на то даје нам „Привредник“ у чланку под натписом: „Ево паметне моде“, који чланак гласи:

„Онај чланак о моди, што је изашао у „Привреднику, побудио ме, да вам и ја напишем о томе. Она ·луда мода, коју су српске девојке завеле по Срему, по Бачкој и по Банату, додијала је већ и Богу и људима, јер је на пропаст оне куће, у којој је таква девојка. Ево сад да вам јавим радосну вест, да се појавила нова мода, али мудра и паметна, која има да подиже кућу, место да је руши и обара. А ево како сам ја наишао на ту моду. _

Једне недеље после подне упутим се ја са једним мојим другом шетње ради до оближњег места, до Вогња код Руме. Ту наиђем пред кућом Младена Марђелошког, како седи мајка са три своје кћери, у свечано обучене. Девојке биле у бело обучене, чисто просто и лепо, а по беломе било исписано плавим и црвеним словима. Кад сам замолио, да ми допусте да прочитам шта је извезено на њиховој одећи, онда је одмах једна скочила са свога места, па се поносно испрсила преда ме, да могу што боље читати. (Као што сам после дознао, то је била Олга, а оне друге две биле су Живана и Александра Марђелошка). И ево шта сам прочитао.