Život Dra Jovana Subotića 1

. Митрополит Стратимировић дри;ао се наирема проФесорима гимназије своје врло аукторптатпвно. Та да је јарко сунце у њпхову средпну eua.io, не бп пх тако засенило, као што их је дивна особа седога митрополита са блистајућом се звездом на прсима поражавала. Све су онп пред њим црној земњп изгледале како расте трава илп боње-како прашпна у школп на поду своја крила шпрп п савжја. Он је сваке годпне обпчно лети по једаред долазпо у Гшшазнју, те један плп другп разред прегледао. Ја сам му говорио слово, ја сам му наппсао оду. мене је примпо као отац и старпјп пријатељ народа: ја сам га дакле другачпјпм очпма гледао. него и проФесори п ћацп. Једнога дана пукне по Гпмназији: ето долазп екселенцпја! Директор је предавао у шестом разреду повеснпцу, кад лакај митрополптов уђе п јавп, да иде екседенпија. Директор чпсто дрхће од страхопоштовања. п излети на поље из собе. Ми сви на одшкринута врата, иа гледамо као мпшпћп на велика врата од гпмназпјалне зграде. И доиста ето га! Чисто као да сијну сунце. Леп је био старпна, као светптељ какав. Око врата широка лента великог крста Леополдовског ордена; на прсима звезда пстог ордена са брилнјантн. блиста се као роса по цвећу. ПроФесори стоје пред њим као да ће сваки час насти ниц 20 ) пред тим дивним нојављењем. као божанствеиом приликом сана. Куда ли ће, Боже? Наједаред прснемо сви, сваки на своје место! Та иде управо у шесту школу, а ми ту! Дође он, дођу н сви проФесори. Он заннта днректора, шта предаје тај час.

2а ) цркв.-слов., ничице, напред, преда се.

110

Ђаковање