Život Dra Jovana Subotića 1

Гавра опет извадп кратки камиш с лулом из уста. отпљуцне, и са пола лица окрене će мало и промудрује: ~Не знам, док ми не кажеш. Ми смо људи прости, па мало знамо.“ „А да како ја знам?“ ~Е, ти сп упен господин, па можеш знати.“ „Дакле слушај !“ „Слушам, господару!“ ~То су књиге, мој драги!“ „Ху, је л’ за Бога?“ повиче Гавра мало живахнпје. „Књиге, књиге!“ повпчемо ми свп. „Па зар су књиге тако тешке ? Ко би то реко!“ „Тешке боме“, рекне онај друг, што вођаше конверзацпју 5 ) са Гавром. „Да вп’ш, како се то зноји, кад се уче! Све мука спопада човека!“ „Па што их не бациш у ватру? убио их Бог! Зар нема човек доста муке и без њих. Има и наш попа сина ђака, па изгледа ко овај мој прст. Вшне пута кажем му, да не мучи то дете бадава! Чита, чита, па оиет не зна ништа.“ „Чије су ово гуске?“ запита на то окренувши, се к нами. И заиста мало даље лежало је једно село, а близу друма бејаше пешто утрине, и ту су пасде гуске. „Од куд ми да знамо чије су гуске? Не знамо ! А знаш ти?“ „Знам, да како !“ „Дакле чије!“ „Мађарске!“ Ми се насмејемо грохотом. „А од куд ти то знаш?“ „Зар не чујете како гагоћу мађарски!“ рекне Гавра, па повиче: „Тзе, ако ти се попнем!“ „Чекај да се ми мало сиђемо,“ рекнемо му ми.

5 ) лат. conversatio разговор.

139

Пешта