Život Dra Jovana Subotića 1

„Можете, гоеподару, и онако хоће мп коњп да попадају на носеве. Таква терета нпсам још возпо.” Одсмејемо се кпрпјашкој мудролггји, п спђемо се с кола. Погледим око себе! Пукла пуста равнпца, нпгде брежуљка, а камо лп брега, докле око достиже. Сунце се већ спустпдо јако заходу. Па како је то? Та на овој се, странп рађа сунце у Добрпнцпх п Карловцих, а овде седа! Окренп се на ову страну, окренп се на другу: никакб да се истера на крај. Најпосле стане као бело на црном, да ту сунце седа, где се у Срему рађа. Мп смо дакле у другом свету. Читаво ми бејаше мучно. И стужи се п смучп. Дуго времена нисам могао заборавптп, како не могох нпкако да се оријентирам. Било ми је као да сам у други сасвим свет ступио. У Вадкерту, плп како га нашп Бачвани зваше, у „Варгету“ се даде наш кочпјаш у брпгу: овде-, вели, често убијају људе п харају пх, а хоће и коње да украду. И иоћ добије други тон, него што га је икад у Срему пмала. Па онда п људп друкчпје пзгледаше, мађарскп разговор допрпнесе још више да се ч>антазија ражари. Ми спавасмо на колих; док је владао мрак, впђасмо и чујасмо којешта, што не бејаше ни впдетп ни чути. Но кад зора заплави, расхладп иам се крв, и заспимо слатко. У Пештп смо већ пмалп извесно место, где се стоваримо и устанпмо.

140

Пешта