Život Dra Jovana Subotića 1

Можеш мислитж, како је овој било. Одмах сутрадан седне иа кола, понесе новаца, п дојурп полу жива у Карловде. Нађе мене у пајвећој ватрп. У оио су време лечплп врућицу, или каенијп тид>ус, врућим те врућим. Собу нпсу дали ни за жпву главу отворпти п проветрити. Морала се липатп млака вода од скуванпх у ii,oj мекпња; погГрпвач морао се је, тако рећи, за болеснпка пришптп, само да га овај не збаци. Какво чудо, да је болесник у највећи занос долазио, пз постеље скакао п на поље утицао. Тако је и код мене било. На Бога имао сам верну чуварпцу, а то је била прија Наталпја, сестра мога кућњег гааде, Стевана Дамјановића. Она је и дању и ноћу код мене бдпла, п као око сестре на мене пазпла. На то дође моја „слатка мајка.“ Овако сам матер звао. Како дође, преузме крму у своје руке. Она је бида научена код куће увек на чист зрак и светлост дана. Кад је ступила у собу, мало иије пала од немилога задаха. Отварај прозоре п ироветрп собу. Онда ме пресвуче, и мало чпстом водом умије. Ја дођем к себи. У сиротој мајци сијне луча наде. Ту ноћ буде ми и оиет врло зло. Сећам се, да сам у бунилу скочио из кревета, зграбио сироту матер за раме, п искао нож да убијем ту проклету Цигаику, што ми не да мира. Сутра даи биле су Благовести. Мати моја била је из све душе побожиа. Она је држала много на црквене утехе: молитву и причешће. Зато замоли да дозову свештеника, да ми очита молитву II да ме ирнчести. Па онда, да ме приправи за ту свету лекарију, умије ме чистом водом, и пресвуче ме у чисту кошуљу. Ово ми живце нотресе, дођем к себи, окренем око к светлости, иознам милу моју мајку, и осетим се ведријим.

„Кн>иге Мат. Срп.“ X. 2

Поп Аћим