Život Dra Jovana Subotića 1

На то дође свештенпк, очпта молитву п прпчести ме. И ја сам бпо иошга спн; и ја сам много жпвео у црквеном духу и зраку. Осетим чисто впшп зрак и мпрпс, окренем се зиду и засшш. Спавао сам дуто, мпрно п слатко, капљпде здравог зноја оспу ми чело, дисање мп бејаше лако п мирније: надошавши лечнпк погледи ме, запита шта су све чпнили, чује шта је било, поћутп прастворп усне да проговори. Бедна, тужна мајка упре очп из све снаге у његове усне, да чује п за себе иресуду о животу п смрти, јер то је осећала да ће она рука п њеноме животу учинити крај, која мој угасп. Дечник мишљаше и мишљаше, пак најпосле проговори : „Криза је прешла. Болеснпку је бо.ље“. То је било у четвртак. У суботу у јутру простре моја мајка постељу по колих, која ју бејаху довела. Метне ме добро умотана на кола, покрије ме п утутка ме добро, седне крај моје главе и иовикне: „Терај Стеване!“ Овај ошиие кои.е и мп дођемо у Добринце за три сата, куда се обично по 4 —5 сати возпло. Унесу ме у собу и метну у постељу, у којој сам као мали дечко код слатке мајке спавао. Ја не зиадох да су ме из кола изнели, ни да сам на колих путовао, нп да су ме у собу унели. Сутра дан бвгјаху наше Цвети. Скоро око подне пробудим ое, иогледам кроз мали ирозор преко пута од иостеље, и видим красну Божју светлост од суица, видим наше велике врбе, које бејаху пуне реса. Тргнем очи и погледим горе: та гле, то су гредице наше ниске добрпначке кућице, а за оном што дужииом иђаше, оиај календар, у ком је мој отац ситне банке држао, за брзе потребе да не отвара орман. На свом старом месту бејаше и она проста ку-

Поп Аћим