Život Dra Jovana Subotića 1

знам од чега; носп ме у Јазак плп Врднпк да спавам тамо код врачара, да ми отера ноћнпка пт. д. много којешта, ко ће п да памтп. Но једаред ме је љуто осакатпла. „Добро је одвестп дете у Вптојевце на Дунав, па тамо ноћитп у шумп код св. Петке п датп очнтати молитву у ондешњој црквпцпЈ Хајде де ! Вожња на ко.шх допала мп се. Али ето муке у Вптојевцих. Комараца мплпјон! Спрота мајка није нп оком тренула, а мене је целу ноћ гранчпцом од лппе бранила, јер бп ме комарци поручалп до коштице. Једва сване зора, кад погдедпм мајку, алп њој цео образ отекао као сомун хлеба; а кад она впди мене, удари се у прса спрота, п мал' не ударп у запевку: „Јован се угојпо, што су га комарцп надувалп!“ Беж’ кућп !... Но промена зрака н они различитп иови утпсцп разведрнше душу п олакшаше болп. Ви’ш да је помогла св. Петка! И јест помогла, али којим начпном, то бејаше тајна II остаде за све, којп даље не разбпраше. Жустра је била до крајностп у сваком послу, пак II у својим болестима, а иарочито у грознпцама. Колико ме је пута до смрти поплашила, док сам мањи био. кад је грозницу добила. Ове су код ње биле обнчно врло жестоке. Тује дакле било бунцања и разговора у њему, каквога нп песницп у својим узносима обпчно не показују. Најпре је у нупој правој запевки из све снаге повикала: „Јао, муко моја!“ Оида је гласно узвпкиула: „Муко! самртна муко!“ Оида онет заневајући: „Муко моја тешка!“ Менп је срце у прспма од жалости пуцало. Држао сам, да ће јој лакше бити, акоје ја ие чујем, те сам бегао чак у башту, само да јој гласа не чујем.

34

Попадија Сара