Život Dra Jovana Subotića 1

Јед овај искалп се на менп спромаку. „Та ја сам тн казао да донесеш још једну х о лб у !“ рекне ми мало љутито, а мало и пакосно. Мали Немац мал’ да у земљу не пронаде! Немачкп налог не разуме, госта увредио а брата осрамотно: то бејаше за мене иревећ и сувише. Крв ми удари у образ, а брзина у ноге, те се створим на пољу, док су ме још требали у соби. Брат је впкао, да донесем пуну боцу вина; гост га је блажио, говорећи, да би то било и превише, а мали браца како је из собе севнуо, тако се у башти у највећем корову зауставио. И тако ти ја онда са мојим немачким језиком зло прођем. Алн касније искусим, да је врло добро научити сваки језик, за који ти се даде прилика, да га научпш. Тако у старије моје године дође време, да се мораде код судова немачки радити, и пред судовима немачки говорити. Ком је сад било згодније него, ко је добро немачки научпо. Труд око немачког језика исплати ми се златом, не другачпје. А осим тога отвори ми тај језик као кључ ону т величанствену дворану, у коју су Немци све дивоте и красоте духа, уметности, све користи науке и искуства напушшги не другачије, него као пчеле кошницу медом. Суботић се сећа овде једнога догађаја из детињства својега сина Озреиа, кад је овај ушо немаики, те је, не разумевајући га добро, једном приликом насео. Али немачки језик ипак није омрзнуо него је и даље радо учио. Саветује га да језике учи. Али не само језике, „него и све друго што паметни људи казују. Ко научи што више и што боље и кога не мрзи радити, тај нек се не боји живота, ма какве му препоне у каснијем добу пред ноге бацао. А ко не ће да учи, и кога мрзи радити, тога ће таласи живота тако комитлатИ као таласи морски онога, који не зна пливати 11 .

47

Из малог детињства