Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa I

>

— 639 —

вара поседа, пи у Земун генералу 28. априла (10 маја) 1804 год. у његоку башту дође, гди је ту и из београдског града дахијски пуномоћника Турака 10—12 било. Но како од тог помирења не буде ништа, него се горе једни противу други распале, врате се награг у Остружницу, гди се договоре за даље ратовање и за набавку нужни ратни потреба, тако и да се власти и судови по ослобођеним нахијама изпостављају, и покрај тог и другог договора буде. Кара-Ђорђе изда главарима заповест да сви покупе војску и да 9. маја на Св. Николаја летњег дођу на Топчидер, и потом главари разиђу се сваки на своју страну за извршење тог закључка.

Год. 1806 око половине јануара, Кара-Ђорђе позове из Смедерева проту себи, кога из Остружнице са Божом Грујевићем пошље у Беч, гди су императора Франца молили да се за Србе гаузме, помогне им, и да им даде џебане и други војени потреба. Одатле пошљу и молбу руском Цару Александру, да би се заузео за Србе. Тако пошљу молбу и у Цариград Султану да би дао захтевана права народу србском. Прота се из Беча врати, преволееши Стефана, Живковића (снога што је Телемака превео), с ким је се у Бечу упознао, и који је имао још пола године да учи и диплому да добије, те и он с њиме у Србију дође.

Године 1811 у Београду, кад на народној скупштини 1. јануара пово устројење Совета изађе, у ком се установе шест Попечитељства, гди Јаков Ненадовић стриц протин дође у Совет за Попечитеља внутрењи дела, тад Кара- Ђорђе проту једанаестог јануара постави за војводу Кнежине Тамнавске, у нахији ваљевској. Овим устројењем и многи други за војводе испостављати буду. Прота је молио Кара-Ђорђа да га од војводске дужности разреши и да он врши „уховну власт, коју је најволио, ното му није било увижено.

После пропасти Србије и прота пређе у Срем у Купиново. И кад чује да ја Кара-Ђорђе са Јаковом и другим главним војводама у манастиру Фенеку, он одма оде у Фенек, те се с њима састане. Кад су били у вече при вечери, један од калуђера напије; у здравље Врховног Вожда Господара Ђорђа Петровића, команданта српскога — а он спрома бризне плакати и сузама лице му се облије. Дај ми сад, вели прота, онога јунака и пиноверца, кога се ништа не тиче, као нас, да се одржи и не заплаче, ако има п камено срце. Сва се вечера у плачевно позорије обрати. Ту је и господин Јефгтимије, ондашњи прота земунски, био очевидац, који би боље умео казати. Оставе вечеру и оду у собу, гди се кава пије, студенички архимандрит Мелентије, стари Василије и Самуил; сирома Врховни Вожд једнако је плакао и јецао, седећи на столици и држећи руку на очима. Прота каже: ја сам једва од плача проговорио п да утешим Вожда рекнем му: „Господару, није фајде плакати но узми пасош, иди у Брисел,гди се чује да је тамо цар Александар, и кажи му:/а сам Черни Георгије Петровић, који сам подигао мој народ да га од турског зулума избавим, и десет година држа се: а сад дође 20 Турака на једног Србина и освојише нас. За то „дошао сам, каштигујте како хоћете мене, а избавите народ мој. — Рече му прота земунск::

"Господару, тај совег врло је добар. Ни други ти лепши дати ни-

41“