Zlatiborski pravnički dani

Златибор 2011 Социјална права и европске интеграције

лисане су на општи начин. Имају начелно значење и стога се не могу директно мењати. Ипак им не недостаје одређено правно дејство у првом реду У односу на њихове доносиоце. То су извори које непосредно и заједно успостављају државе чланице ЕУ. И ако неки оснивачки уговори садрже и одредбе о пензијском осигурању за то осигурање значајнији су изведени (деривативни, секундарни) извори права.

У изведене (допунске или секундарне) изворе убрајају се они које доносе органи ЕУ. То су уредбе, директиве и одлуке и, по некима, препоруке; мишљења тих органа по правилу се не сматра правним извором.

Уредба — је општи обавезни акт за државе чланице и њихове држављане. Они се на њих могу директно позивати и захтевати заштиту пред националним судом. Ништаван је националан акт противан уредби. Директива је обавезна за сваку државу чланицу којој је упућена, с тим да оставља националним властима избор облика и методе уређења материје у националном праву (чл. 189/3. Уговора ЕЗ). Директива, наиме, допушта националним властима да је укључе у национално право на начин који им највише одговара. Она је у упоређењу с уредбом прилагодљивија. Држава чланица једино је обавезна за резултат који се директивом од ње очекује. Може бити укључена у национално право одлуком парламента или на други начин. Одлука је попут уредбе у целости обавезна према онима којима је упућена. Може бити упућена физичким и правним лицима. Она није општи пропис ако се упућује одређеним посебним лицима. Одлука која се упућује државама чланицама може имати обавезно дејство за сваког појединца; може се позвати на одлуку пред судом. Сматра се да препорука има правно дејство, јер је национални суд обавезан да је узме у обзир приликом одлучивања о спору у предмету на који се она односи. У том смислу има правно дејство. То посебно када се односи на тумачење и примену националних прописа или

вор о Европској унији, познатији као Уговор из Мастрихта, од 7. фебруара 1992. године. Све три заједнице су субјекти међународног права, али са заједничким органима: Европским парламентом, Саветом (министара), Комисијом, Судом правде европских заједница. Уговор из Амстердама, потписан 1997. године, делимично је ревидирао Уговор из Мастрхта, између осталог предвидео координацију и промоцију запошљавања и социјалне укључености. Уговор из Нице, потписан 2001. године, регулисао је деловање кључних институција ЕУ након проширења из 2004. године. Након дугих преговора, 2004. године у Риму је потписан текст првог Устава ЕУ. Његово ступање на снагу очекује се након што буде спроведен поступак ратификације у свим земљама чланицама. Устав ЕУ замениће све досадашње уговоре и представља ће даљни корак у чвршћој интеграцији земаља ЕУ. Тако: Р. Вукадиновић, Право европске уније, Београд, 2001, стр. 2; Б. Ракић: Хармонизација југословенског права са правом Европске уније, Београд, 1997, стр. 39. * Blanpain, Roger: European Labour Law, Hague, str.225. 186