Zlatiborski pravnički dani
Златибор 2011 Социјална права и европске интеграције
вања акутне неге, која свакако има приоритет, што би изазвало страх код лица са већом потребом за негом. Уз то треба имати у виду да је нега по својој природи ризик здравственог осигурања и да је потпуно неусловно у просторијама организације за ПИО вештачити потребу за помоћи и негом.
Питање обезбеђења накнаде искључиво у новчаном облику, као што је то случај у Србији и у Аустрији изазива опречне ефекте. Остваривање накнаде у новчаном облику свакако помаже јачању положаја њеног корисника, дајући му слободу избора услуга и могућност да их прилагоди својим потребама, што му све олакшава живот и подиже његов квалитет. Накнада може бити укључена у породични буџет или послужити као награда члановима породице за њихов ангажман око корисника. Међутим, постављају се и бројна питања. Најпре, неизвесно је да ли ће сам корисник стварно одабрати одговарајућу негу и посебно да ли ће чланови домаћинства занемарити потребе корисника или чак злоупотребити добијена средства на име накнаде. Такође, ангажовање даваоца неге изван породице најчешће је извор нелегалног рада. Стога се обезбеђење неге на начин одређен од стране тима стручњака уз ангажовање организованих и квалификованих давалаца неге у оквиру посебног програма пружања услуга, као што је то случај у Холандији, може оценити рационалнијим приступом.
Такође се са становишта буџетског ограничења у начину финансирања помоћи и неге готовинском исплатом накнаде поставља питање начина функционисања оваквог програма у условима старења становништва и тиме условљених нарастајућих потреба за негом. Међутим, и у програму обезбеђивања неге путем пружања услуга у таквим условима постоје границе, па се могу формирати листе чекања што такође изазива незадовољство корисника који су на основу програма осигурања остварили право. Чини се да је заједнички излаз у оваквој ситуацији у заоштравању критеријума за остваривање права како би се успоставила равнотежа између могућности обезбеђења неге и потребе за негом.
Посебно је питање начин финансирања ризика дуготрајне неге у Немачкој. Ова земља као колевка социјалног осигурања успела је да још један ризик заснује на истим принципима и на терет самог осигураника и његовог послодавца, односно организације за пензијско осигурање. Уколико се настоји обезбедити остваривање овог права свим грађанима код којих се укаже потреба за негом независно од других околности, онда је обезбеђење овог ризика на принципима социјалног осигурања (где сви плаћају допринос а користи онај код кога наступи социјални ризик) потпуно оправдано. Иако неки теоретичари у свом залагању за јачање универзалних права сматрају да је погоднији начин финансирања овог ризика путем посебног пореза, треба имати у виду да би у том случају морало постојати тестирање имо-
217