Zora

140

3 О Р А

— Ја сам Шарика Цобалијева . . . А куда ти јашеш, чико? — Твоме оцу идеж. — Па мети ме крај тебе на седло... Са чика Ђурицом свагда сам јахала . . . Господин Лптваји пажљиво је подигао дете к себи, п у лаком касу продужио пут дворцу. — Док одрастем војник ћу бити, и то коњаник, рекзо дете своме новом пријатељу. — Како ћеш коњаник бити! Та ти си госпођица! Девојче се скептично осмехнуло. — Не чинп то ништа! Еад обучем мушко одело, бићу као и остали мушкарци... Тамо међутим горе у дворцу тражили су дете на све стране. Од јутра већ, како је нема. Сиротица, утекла је бојећи се казне. Нешто је скривила, маказала избушила свнлену мараму мамину, да начини од ње*сукњицу лутки својој ... Наравно, за љубав тако одлична госта мимоишла је казна. После овога чешће је Литваји долазио Цобалијевпма, па богами и врло често био посредник мира између мале, несташне Шарике п њепих ригарозних родитеља. Једнога нролетњег дана дотрчало је неко босоного дете Литвајију носећи му писамце од Шарике. „Драги и слатки кума Литваји, моја нова, плава хаљина упала у пекмез од шљпва, мама још зато ништа незна, алп ако дозна, тешко мени. Зато дођи одмах ..." Накоп једног часа летео је Литвајп на коњу преко рита и јамура Цобалијевом дворцу. Радовао се, што је на време стигао, пре него што је грозни судија своју страшну пресуду изрекао. Када је млади човек скочио из седла, девојче је предањ истрчало. — Шта мн носиш, кума Литваји? (Увек га кумом звала, а ни данас незна зашто).

—• Донео сам тп једну поморанџу, кумице.. . — Ходи унутра, знам једну нову арију. П. Попуштајућп више вољи и же .БИ очевој, него што га рођена амбпција вукла, постао је господпн Литваји посланпком на цариградском двору. За осам година, што их у Турској провео, ретко је кући долазио. Када му међутим отац умро, без оклевања оставио је посланпчко место, на коме се баш није тако сјајно одликовао. Ни по дана није се бавио у своме лепоме дворцу на пустари, када се сетио Цобалијевих и одмах дао коње упрећп. — Шта сп ми донео, кума Литваји? Тако је питала испред Цобалијеве капије једна лепа, млада женска. — Боже мој, та јеси-ли тп то Шарика? — Ја, да! Јесам-ли порасла, но? И смешкајући се пружила руку Литвајију. Одрасла, лепа, пуначка бпла. Ни близу оно пређашње мутаво дериште. Па и лице јој се изменуло, само јој око, оно њено несташно око старо остало. — Шта си ми донео, куме? — Донео сам тп пуно лепнх ствари из Турске. Касније, када је са госпођом Цобалијевицом седео у маломе салону заједно са Шариком је почео идеалпсати. — Када те таку видим, кумице, жалим, што сам толпко остарео. — Па ниси ти стар, Литвајију! Тек ако ти је трпдесет и шест, а највпше тридесет и осам! Литвајпјево доброћудно лице сневселпло се. Та тек му тридесет п две! После неколико недеља беху опет они стари, као и пређе, само је Литваји опазио, да Шарикина воља и расположење није као пређе. Мирнија беше. а почесто тужна, суморна. Па не само она, него и у читавој кућп од неко доба чудновата