Zora

150

3 О Р А

Вјера Ивановна сва се зажарнла од блаженства. Обвила је своје беле руке око врата мужевљева, да му за један пољубац два, три — а савеснп Тпмофеј Дмптрпјевпћ, сети се на „сериочност" свога рада, коме је потребна прпсебност, и стално одрицање земаљских уживања, с тога се њежно извије из њеног загрљаја. „Доста је Вјерпце, мораж радити." Вјера Ивановна одскакуће као послушно дете у кухпњу. Тимофеј Дмптријевић седне за свој рад, ја пак читам и пушим, Не прође ни 10 нннута, ал ево ти опет Вјере Ивановне на врати, и то не као мало пре весела, него намргођена, руке обвила око главе, а лице јој црвено као паприка. „ Тимофеј Дмитријевићу!" Тимофеј баци перо из руке и погледа је. „Вјерпце! за Бога шта се десило?" „Ах, Тимофеј Дмитријевићу!". Тимофеј Дмитријевић је љуби, грли. милује по лпцу. „Реци нам, Вјерице, шта се десило!" „Ах, Тимофеј Дмитрпјевпћ! Како да ти то кажем? Срамота таква, стид! Маруша — " Маруша је била њихова нова куварица, малорускиња. Тимофеј Дмитријевић и Вјера Ивановна родом су из Петрограда. „Но. па шта је с Марушом?шта је радила? да није самовар превалнла. ил је млеко покнпело нли је печење препекла. јесам лп погодио?" „Луда је Маруша! ако се мој гњев не сталожи, одмах ћу је отпустити!" „Умирп се,Матушка. Јел те увредила, јаћу с њом говорити, само ми реци, шта ти је казала?" „Мене ннје увредила, тебе је вређала!" „Мене? А шта је казала Маруша?" „Прича: Вјера Ивановна, јел те наш господин је Немац ? за Немца те држп! помислп пита ме безобразно : Вјера Ивановна, јел те наш је господин Немац? Тојегрозно, тојане могу поднети! Афера је бпла така, да је сам Тпмофеј Дмитријевић морао да оде у кухнњу, да исппта узрок увреде, коју му је нанела особа, коју он

издржава. Но Тимофеј је човек, па се уме савладати, с тога запита Марушу тнхим гласом. „Маруша, шта си рекла о менн Вјери Ивановној ?" „Опростите мн господине. ја луда ко луда, незналица, ко ће још на мене слушати, ко се због мене љутити! верујте не вредпм ја сва вашег гњева," „Не изговарај се! оћу да знам шта сн рекла и како?" „ Тако: пало ми на памет нешто глупо. а ја нпсам умела да прећутим, већ пптам Вјеру Ивановну: јел те наш је господин Немац? а госноја се одмах сва зацрвеннла, па беж у собу да се на мене тужи." „Али одкуд ти је то могло доћн у главу? Јел голубпце јесам ли био спрам тебе тврд, јесам ли ти закидао од плате, или се нпси код нак спта најела? вазда си код нас као жеђу својима, сматрали смо те као члана наше породице!" „Већ се догоднло: Молим вас најпокорније, опростите глупој п простој. А тако исто молим и Вјеру Ивановну да ми опрости. Нећу тако шта никад учинитп." „Али ипак ми реци, Марушо, шта је на мени тако да си ме могла за Немца држати ?" „Кад господин не уме добро руски." Ја не умем добро руски? Ја, руски списатељ, научењак и професор на руском универзитету — ја да не умем руски? Полудела си?" „Господпн уме руски, правдала се Маруша, не кажем ја да господнн небп умео руски, али је то сасма други језик, којим господин говори код нас се у Житомирску друкчпје говорн, па сам мислпла да је то језик — немачки. Затпм сам стао на среду и узео реч: „Видите, драгп пријатељи моји. како вам је, како вас срце болн, како вам се од жалости и гњева крв узбуњује. кад се претпоставља да сте ви Немци. Жена. што је предрасуду о вами изрекла, јесте руска сељанка, поданица руског Цара. А тај кога она за Немца држи. нпје Чех, нитп западни Славен, него је Рус, руски сдисатељ,