Zora

БАЋУШКА

151

научењак и профђеор на руском универзитету, рођен у старој престодницп рускнх царева. Заборавите на гњев, па имајте на уму: јели руски сељак илп другп који необразованији човек дошао у додпр с другим, па приметн ли да не говорп истнм славенскил наречијем ко он, држи га оджа за Немца, па мислп да му не мора обраћати нпкаку нажњу. Тога је убеђења, па мислп да мора тако остати." Тимофеј Дмитријевић вратио се свомераду, ја свом читању, а Вјера Ивановна с Марушом остала у кухпњи. Не потраја дуго ал чује се опет глас Вјере Ивановне: „Ољенка! Ољенка!" Глас није долазио из кухиње него из баште Ја волем децу, за то пођох у башту да се поиграм с Ољенком, и да јој будем стриц. „Гле, Вјера Ивановна, а нисте ми се ни пофалили!" рекох у шали. „А чиме ?" рече домаћица зачуђено, но румен што јој лпце облн, доказа да ме је разумела. „Да имате невесту!" „То је баштованова!" рече Вјера Ивановна, тако тпхо да сам је једва разумео. Пустпла Ољенку с крила, а дете је стало увређено гледати, ко да би хтело рећи: шта сам скривила да сад наједанпут, не заслужујем пажње Вјере Ивановне? Вјера у тај мах окрете главу, а очи јој се напунише сузама. Устаде са свога места, те седе у хладник. Кад то внде Ољенка стаде врискати, а Вјера Ивановна слушајући Ољенку, почне јецати па беж Тимофеју Дмптријевићу. Ја пођох за њом. „ 'Гимофеј Дмитриј евнћу!" Тимофеј Дмитријевпћ скочи, љуби јој сузе које су по лицу капале: „Шта је опет, дете моје, шта?" „Немој тако говорнти, Тпмофеј Дмитријевпћу, што ме понижујеш! Ви мужеви сте сви једнаки, крути. немилосрднп! Мислите да једно срце женско, није ни за што друго него да по њему ваша велика цппела газп. Озбнљно тп кажем да ми срце трне кад помпслим на вашу ладноћу."

„Алп душице шта сам тн рекао? од куд сад опет тај говор: шта је онет, дете, шта се то деспло?" „Шта? „Што ни једно дете немам! Ах ја несретна, бедна, јадна пзмучена — ах, ах!" Тшмофеј Дмптријевић се на то насмијао, те јој нешто нришапнуо. Вјера Ивановна престала пдакатн, насмијала се, прислонила мужу главу на раме, а мени пружила руку у знак помнрења „Вјеро Ивановна" рекох галантно, „кад би сте вн били моја, морали би сте плакати, од рана јутра до вечери по целу годину, тако вам лено стојн." „Аја, нећу ја никад бптп ваша" Стала пред огледало, да утре заосталп траг сузама, и да наместн расплетену косу, која се усудпла помаћп са свога места. А своја мала румена усташца украсп опет својственпм осмехом. Тимофеј Дмитријевић сео опет за свој писаћи сто, и пре но што се навршила годпна изашло је из његова пера замашно учено дело о законику цара Душана. Кад сам се с њима праштао, Тимофеј Дмитријевпћ ме учтиво замоли, кад стпгнем у Петроград, да посјетим његова оца Димитрија Родпоновића, нротојереја нетропавловске цркве. Сматрао сам за своју дужност учншгги му по вољи, алп како сам био већ од млогнх посјета уаоран, то сам хтео пое-јету да ограничпм на испоруку поздрава. Зазвонио сам, а слушкиња ми отворила врата на ходнику. „Могу лн говорити с баћушком Днмитријом Родноновићем ?" „Можете госноднне, кога молпм дапрнјавим? „Нетреба никог да пријавите. Проговорнћу с баћзшком две три речи, пзиоручићу му поздрав, па ћу опет даље јер „нзвошчик" чека на улици на мене. „ Изволите." У широкој столици крај прозора, седео је старп малоруски старац у плавој мантпји. Кошуљу је овлаш свезао под вратом траком. А пз огрлпце дизао се бео нун врат, светао и глатак ко у двомесечног детета.