Zora

156

3 О Р А

јатељство. Ето, то нам доба даде и оно лепо, знача.јно име „омладина." А његов нотпуни смисао могу схватити и осећати само они, који живеше и делаше у том добу. И гле, колика се силна промена учпни за последњпх 30 годпна у истом народу!Да ли је дакле тешко појмитп, у коликом мору одушевљења и светлих идејала креташе се тада све, што се Орбином осећали? -— Није ни чуда, што је све проиевало -— што све задахну појезија и жива машта. Ђак — омладинац и појета, — беху вам тада два нераздружена иојма. А о чему се појетизирало, не треба ни да вам спомињем. Онда нека се нико не чуди, што ни мој део омладинства није могао да се изузме од тог општег правила. Окушах и ја, да кројим стихове. Како би иначе и смео рећп о себи, да сам делић тадањег друштва. А ево, како је то било. Године 1Н0 2. бејах ученикоиГ III. разреда новосадске гимназије, где .је тада постојала само нижа гимназија са четири разреда. Ученици, тада најстаријег разреда, почеше издавати свој лист: „ Ђачки Венац". Уредник му беше Илија Огњановић, наш заслужни књижевник. Наравно, да се овај лист само писао, доносио у разред и ту читао. Под истим уредништвом излазио је п хумористичан лист: „ Зоља,", чије су многе досетке и шале прешле у потоњи Змајев „Комарац". Овај је свакако најбољи знак, какво је градиво доносила млађана ђачка • „Зоља". Али: ,ЛУ1е Дје Акеп »т^еп, зо сћегп Јино -еп". Ова.ј закон морао је, да се јавп и у нашем ђачком кругу и животу. Ми трећошколци гледећи, какове лаворике беру нашп најстаријп школски другови на књижевном поЈву новосадских гимназијалаца. не хтедосмо ни мп остати за њима. Први мој сусед беше ми коншколарац и најинтпмнији друг, Ђорће Јовановић, данас је адвокат негде у Бачкој. Само што несмо спавалп п јели заједно, иначе бесмо

ваздан један уз другога. Искренијих и бољих пријатеља од нас двојице, не беше у целом нашем разреду. Једно после подне, седпм ја у соби при изради школске задаће. И данас се живо сећам и места, стола и задаће којом се бавих. А то сам запамтио зато, што се тога часа врло често сећам. Врата се отворе, а у собу. уђе мој друг Ђока. Једва што је затворио врата за еобом, ослови ме неким очевидним нестрпљењем: — Знаш лп ти шта ћемо нас двојица да радимо? Погледах га, изненаћен том његовом журбом. — Зашто и ми трећошколци — настави он — не би имали свог листа ? Ја и ти ћемо, да га издајемо, — Ја с тобом да издајем лист?! Не знам ти ја ништа написати за лист. — Па не знам ни ја — одговорп он. Није се ни Илија томе нигде учио. Покушаћемо п ми као п он, па ћемо ваљда нешто моћи склопити. Науоворп ме и ја некако пристанем. Одмах смо му и кумовали листу, окретив га именом: „ Пуиољак". Када ме друг остави сама, стадох се поново ломити у себп. Додуше, врло сам радо чптао тадању „Даницу". Особито су ме заносиле песме и новеле наших тадањих младих књижевника и песника. Али ја да пишем песме, да измишљам приповетке, таким мислима не могох никако да се измирим. Да ми је ма ко други дошао оваком понудом, био би врло кратко одбијен. Али нас двојица смо се тако увек пазили и слагали, да један другоме не могосмо готово никад ништа одрећи. То је одлучило. Ми се дакле озбиљно прихватисмо посла, те 1. број „Иуиољка" угледа трећи разред новосадске гимназије 30. јануара 1862. год. Свега је изашао 21. број. Ја сам сваки број и за себе преппсао, те тако