Zora

166

3 О Р А

италијанске љепотице. Петрарха је свуда искрен, прост и нриродан; мало је ту дантовске алегорије; не задово.вава се он тек да нам каже, како му је Лаура красна, већ хоће иросто да нас наћера, да и ми подијелпмо са њим такво осећање, цри чему се одликује јарком живошћу лирских слика. Он воли своју мадону и послије њене смртн; набраја у памети сва она мјеста, на којима је сретао; душа му је пуна меланхолије; живот је готов себи одузети, да се не сјећа, шта очекује његову грешну душу, У својим стиховима „1п тоЛе сИ таЛоппа Баига" јадује нам он јаде свог препуклог срца. „Ја пјевам — вели он — ја плачем, али не

налазим мање слаети у сузама, него у ијевању . Све оно, што је у младосги преживио дрта нам он у најљепшим слпкама пеизажне жнвописи; а, не налазећи одзива са стране, пушта се у просторије својег душевног свијета, те своје душевно стање обукује у раскошне живе ликове бујне фантазије и ми нросто осјећамо његову тугу из хармоничких акорда његовпх китпца, од којих се свакоја завршује жалосним уздахом. Из свега избија богата ритмичка разноликост, иријелив сгнхова п хармонија звукова, која долази до музикалне композиције, чим се правилно наслађивати може тек музикално ухо и њежно италнјанско срце.

- 1-о-г •

Из „Дјетиљства АЈександра Сергпјевића Плтпкпна од В. П. Авенаријуса. С руског нревела В. Иванишевићева.

12. Авгуета 1811. год., у 9 сатп прије подне, пролетп по Невско.ј улици мала кочија, и у њој човјек од 26 година, добро познати Александер Ивановпћ Тургењев. (Рођак знаменитог руског писца И. С. Тургењева). Александар Тургењев бјеше човјек са особитим способностима и душевним врлинама, те се брзо дочепа високог чина и дужности. Он никад није водио бриге о својој каријери, него вазда о туђој. Тако и јутрос, не гледајући што се волио излежавати у постељи, он се дигао ранпје ради дјетета од 12. г., чију је судбу узео у своје руке. Овијех дана морао се у царском селу отворити лицеј, у који је, пријатељ Тургењева, Сергије ЈГавовић Иушкин и желио нослати свог старпјег сина Александра. Ди.јете је, по препоруци Тургењевој, било примљено, само је требало најприје положити испит. Тургењев је довео малог Александра Пушкина у Москву, па ево јутрос иде, да напомене вјетрењастом дјетету, и још вјетрењастијем његовом стрицу, да је баш данас испит.

Стриц Пушкпнов Василије Лавовић писаше пјесме и високо уздизаше свој пјеснички дар. Тургењев се надао, да ће га затећи гдје пише и није се преварио. Васнлије Жавовић, малехан и дебео човјек, сјеђаше за столом с пером у руцп. Око њега ходаше са врз г ћијем машама слуга Игњатије и коврџаше му коеу. — Ја ћу вас, Бога ми, господине опржити! — чешће понављаше слуга свом нервозном господину, који се на све стране окрећаше. — Само покушај — рече он. У то уљезе весео Тургењев. — Та скините више ту мараму с врата — рече он — ето вам је коса доста намјештена. Сад брзо навуците фрак. Је лп вам синовац готов? — Разумије се, рече Василије Лавовић и њпх оба пођоше у Алекеандрову собу за спавање. На вратима стадоше као укопани. Он још и не мишљаше устајати, али и не спаваше, него на малом комадићу пшира писаше нешто. — Врло вриједно дијете, како рано

устаје

рече му етриц прилично строго.