Zora

ИЗ „ДЈЕТИЊСТВА А. С. ПУШКИНА"

167

Чувши стрпчев глае, млади се Пушкин трже, па брзо и перо и рад сакри у постељу. — Залуду кријеш, мој драги. кад ево доказа —- рече му стрид показујући на мастионицу. — А што је најглавније — рече Тургењев — мастило се неће дати опрати са чашафа. — 0, онраће се — рече гласно смејући се мали — али шта ћу кад ми је један стпх, као клинац стао у глави. Стриц га мрко погледа, а Александар, примјетивши тај поглед, стаде се још гласније смијати. При смијеху његово доста ружно, црнкасто лице, африканског типа, окружено са жуткастом заковрченом косом, сасвим се промијени. (Косе Пушкинове почеле су црнитп тек од 17-те. године). Усне му се рашпрпше и показаше два реда дивних, бијелих зуба, осмјех му поста несташан и умиљат, а паметне очи пспод црних обрва засвијетлшпе се особитим сјајем. Тај мали арап поста смијући се права љепота! Стриц се још више мргођаше. — Па ево стрико и ја идем по вашим стопама — рече Александар. — Да се таки балавац сравни са мном — рече достојанствено стриц, ушмркавајући бурмут у свој крупни нос. Моје заслуге на рускоме Парнасу познате су свакоме. Моје се пјесме и после уче на памет. А зашто ? За то што да тако танке сатире није дошао ни Крилов, ни Дмитријев. Ево' слушајте! Он достојанствено коракну, дижедесну руку и готов бјеше декламирати, да га Тургењев не прекиде: — Већ је 8 У 2 сати, а у 9 је иеппт. — Ама само слушајте почетак! И овдје Василије Лавовпћ поче декламирати. — II тако даље — опет га прекиде Тургењев. — Па то је стрико узето од Фонвизина и у њега има тако нешто — рече Александар.

— Шта? Како? Ја узео од Фонвизина? И увријећенп стриц уфати синовца за ухо па, га, диже с постел.е. Александар онако необучен екочи, счепа објема рукама дебелог стрица око паса, и поче с њим брзо вртити по соби, пјевајућп, валцер најпознатији у то доба. — Пушти! . .. Махнитове! . .. крешташе јадни Васшшје Лавовић, окрећући се даље по соби. — А хоћете ли се срдити? питаше још вртећи га Александар. — Не ... не ћу ... еамо пусти ... да ми душа мирно изиђе. Александар рашири руке и Василије, као врећа, паде на најближе канабе. — Ух! што ме ова Махнитина измучи . . . Ево си ми и бурмут просуо, и кошуљу . . . скушљао ... ух!... — Обуците другу. — Знаш ли ти да ти ее баш врпјеме облачити. — Јест. Брзо Александре јер ћеш закаснити — потврди Тургењев. Александар се поче брзо облачити. — Али пјесник из тебе никад неће пзићи! избади љутито стрид. — Само још што нисам признан као ви — шалпо се мали. — Ви имате своју поему, а и ја своју: X« РоИаЛе. — За коју ти је учите.т> Русло уши истеглио. — Из завиети, стриче, јер је моја била боља од његове. Затим ја имам и комедију: 1/ ежато1еиг коју сам ја сам једном престављао. (Пушкин је у раном дјетињству писао све на француском језику). — И ту ти је комедију твоја сестра Олга извиждала. — Ти сувише захтпјеваш Василије Лавовићу — рече Тургењев — од 12-годишњег дјетета. Али његове пјесмице приличите су. — Какве пјесмице? Све је то на француском језику.