Zora

132

3 О Р А

II готово се реши.., Приђе коњу и ухвати га, ади мт шпну као лун,а кроз главу: — Тако, тако!. .. Тамо ће те бар лакше Станко иаћи !. .. Ои уздрхта од те мисли. — Не ћу кући! Лутаћу шумом. Лако је кућп отићи кад се ова галама стиша. А могу п онако по који пут кријући отпаркнути . . . Та, ваљда, не ће ни овако довека остатп; кад се дпгну Турци растзраће их као врапце . . . Тешкао се том мишљу п она га мало умири. Спусти се на траву па поче размишљати, али му мисли беху страшно растројене. Лишће је шушкало лагано над њим. Он се пружи по травн па слупгаше како коњ грицка п то га уљушка. Заснао је... А један човек иђаше за њим, управо за стопама коњскнм. Кад стиже п впде га како епава, он само одману главом: — Тешко теби, мој Лазаре! Тп у гору од хајдука бежиш! . .. Па се окрете око себе, разгледа мало, па се склонн у један шевар. То је био Дева. Једини он смотрпо је кад је Лазар побегао. И натурп се за њпм. Јурио је из најпре коњски, али кад виде да не може са зеленком трчати, он се устави. — Баш сам будала! — рече — Ево мп коњеких стопа. Наћп ћу га -— вањ да побегне на небо! . .. Иа се упути лагано. Поематрао је Лазара из своје заседе. Млад, здрав, могао би бити дика и понос свима, а овамо, ето, постао издајник. — Да га убијем? — премишљаше он. — Али не! То ми Станко никад не би опростио ... Од мене ће бити доста што ћу припазити на њ да се не изгуби!... Једно му само не ћу датп: — да оде у Турке. Јер ако пође — Хрпста ми! . . . убићу га!...

Подне беше превалило кад се Лазар пробуди. Спавао је тако чврето да се ни окренуо није. Дпже се и седе. Сан га је прилично окреппо. Он нремишљаше куда ће. — Овде ннсам сигуран — говораше готово гласно. —- Одавде морам ићи, јер, ко зна, можда и он лута овуда!... Идем ја тамо, ближе Сави . . . Устаде, мамну коња, наби му узду, коју коњ беше сам скинуо, видећи да га се газда не сећа. па узевшп га -ча дизгине оде лагано шумом ... Тек што је мало одмакао, диже се Дева пз заседе. — Хајд п ја ћу за тобом, колпко да ниси сам. II упути се за њпм опрезно као мач;;а вукући се од грма до грма. . .

Прошло је неколико дана од дана оног окршаја. Станко је био у Парашници. Дружпна му је с дана на дан расла, Сваки новајлија ирпчаше: како се људи дижу, оетављају куће и плугове, па се крећу: пли Чупићу, пли Катићу, или Проти Смпљанићу или Илији Срдану. Међу тим Турци су ћутали. Нигога ни из Шапца ни пз Босне, као да баш нису толико жалили за својом пзгубљеном браћом. Заврзан ее нашали: — Оно што побисмо сигурно није ништа нп вредпло!... 1Пта велиш тп, Сурепе? Суреп само слеже раменима. — Или је морао бити сам бескућнпк, па нам се сад п сами Турци захваљују као веле: баш им хвала кад нам их скидоше с врата!... • Хајдуци се насмејаше. — Добро би било да мп сваки дан по онолико бескућнпка помлатимо! — рече Ногић. — Ти би хтео да сатреш турско семе? — рече му Заврзан. — А где ћеш тп то учпнпти кад свакп од њих има бар пет