Zora

А увјерен сам да је у математици најслабији". В није се иреварио. Сухе цифре биле су вазда најмрже богатоме с фантазијом, а сиромашноме са стрпљењем пјеснику Пушкину! Кад му зададоше задатак, није га био у стању израдити, мучио се неколико, па најпослије остави г;реду и рече: -— Не, ја не умијем. — Доста, рече гроф и показа мпрно Пушкину врата. Све до ове минуте кријепила је Александра нека, нада, а сад је увидио да је зло прошао. Он изиђе збуњен и оде на своје мјесто. Делвига већ не бјеше али за то искочи пред њега Гурјев. — Жогу ли вам честитати? упита он. — Жожете, и вама желим исто онако! изадрије се Иушкин, па рече стрицу: хајдемо за Бога одавле . . . — Како? Али најприје ми кажи... — Посље . . . Само сад хајдемо ... — А зар се с будућим друговима не ћеш поздравити? — Они ми неће бити другови. И не чекајући стрица, Александар слети низ степенпце, тако да га овај једва стиже. — Значи, пропао си? -— Јест. — Па из чега? — Из математике. — Само? — Па зар је то мало? — Е ништа, молићемо Жалиновског, да те пропустн с поправним испитом, а ако тп он ништа не изради, израдиће Тургењев. И заиста Тургењев је учинио и Пушкин би примљен и без поправног испита у лице.ј. Једног јутра јави му стриц ту радосну вијест. — И без испита? ускликну Александар који таман учаше математику, или боље рећи зијеваше над њом.

— Без испита, рече му стриц — али се директор нада, да ћеш ти до почетка школе, добро научитп рачунати. — Е онда се преварио у нади рече Пушкин и баци књигу у други крај собе — ено впдите ли гдје је сад она књига, ту ће све пролежати док се школа не почме. — Али је свакоко ваља оставити на мјесто -— рече стрпц дижући књигу. Рекао вам је Жалиновски да се ејутра сви скупимо код његове куће, јер ваља иробатп униформе. Сјутри дан сви се скупише код директора и ту се упознаше с његовим старијпм сином Иваном. исто будућим лицејистом. Какво ли ту бјеше весеље! Само колико је било смијеха. кад су пробали хаљине: неком широко као врећа, неком пак уско. У лицеји је било примљено 30 дјеце. Од два Пушчина био је примкен Иван, они, који се више допао Пушкину. — Хоћете ли доћи кад год код нас? упита га Пушкин. — Зар мени говорпти вг< ? упита га Пушчин. — Е па хоћеш ли доћи? рече поцрвенивши Пушкин и каза му адресу. — Драге воље. — А могу ли и ја доћи? упита их прислушкивало Гурјев. Пушкин му дозволи, јер и ако му Гурјев не бјеше пријатан, ипак је био весељак у сваком друштву. — Добро. дођи и доведи Ломоносова. Пушкин би радо зовнуо Дељвпга и Горчакова али они су одма отпутовали у љетњиковце. Он зовне и сина Жилиновскога. То мало друштво чешће се састајало код Пушкина, чинилп би излете п веселили се. Стриц једну вече погоди лађу да се мало провозају по Неви. Тек изиђоше на ширину, почеше да пјевају. Василије Ј1авовић отпоче.својим јасним баритоном,пјесму „Нпз Волгу", а пет лицејиста подухватише