Zora

ИЗ „ДЈЕТИЊСТВА А. С. ПУШКИНА"

173

својим мдађим гласиЈшма, и пјевање ра-злијегаше се, ако не баш сложно, али Одушевљено. — Ви Гурјев, пјевајте мало лакше — рече Василије Лавовић — јер слуха сасвим немате. Несташни Александар скочи на ноге и енергично стаде давати такт руком: — Сложно! сдожно! „У валима се ништа не види ..." II пјесма заиста бјеше сложнија. Кад посљедњи звуди у ноћном ваздуху замријеше, Александар у узбуђењу пружи руке к небу и ускликну: — Ах дивно ли је живити на свијету ! — Молим те умири се — рече му стриц — јер ћеш лађу преврнути. — Данас је стриче мој дан, и ја за сваког плаћам. — А гдје су ти новди? — Па знате да сте ми ви оставили оно 100 рубаља што сам добио на дар од тетке. — Не, оно ти не дам, ваљаће ти послије; него сада троши то што имаш узасе. (Да ли је икад вратио синовцу, до крајности забораван стриц, оно 100 рубаља, не зна се, аличетрнаестгодинапослије овог догађаја, види се из писма Пушкинова књазу Вјаземском, да му паре још и тада нису биле враћене). Наши путницп окренуше на десно, и искрца-ше се на једном острову. За тим засједоше у башти врло познате гостионице у то доба. — Бива ми ћемо данас све на твој трошак Александре? ругао се стриц. — Да како и ја вас још молим. — Иујете ли господо? Он вас моли да се ни у чеме не устежете. Слуга! донеси ми порцију рибе и боцу шапањца. Немој ни лед заборавити, — нареди Василије Лавовик Сви бјеху одушевљени, нешто од вина, нешто од весеља. Попили су већ 2 боце. По стричевом лицу видјело се, да збија

шалу с раскалашним синовцем, па за то пуно троши, и да ће све то најпослије из свога шпага платити. Александар, у улози домаћина, био је особито весео. Образи су му горили, очи особито свијетлиле, збијао је шале, избацпвао досјетке, и врло се често смијао својим гласнпм смијехом, показивајз~ћи два реда дивнијех зуба. — Да знаш, Пушкине, како ти весеље лицу доликује! — А ви не знате господо — рече стриц — да је овај несткшко до седме године био најнепокретљивији створ на свијету — прави међед! — Није могуће! чудили су се лицејисти. — У стрица је вазда од мухе међед! рече синовац. -— То није тако. Ја те добро знам какав си био прије. Ево ради примјера, слушајте овај мали догађај: Једног дана обукла је мати нашег јунака у најљепше хаљине п повела шетати. Послије три корака он се већ умори и на сред улице рече одлучно матери: — „А ја ћу, мама, сјести. „Мајка се наравно зачуди: — „Како то? Боже те сачувај! „А он већ бјеше сјео. На срећу било је лијепо вријеме и блата није било. Сву је ову сцену гледала са прозора сусједне куће једна госпођа, па се поче из свега гласа смијати. Александар јој најхладнокрвнијим начином довикну: — „Немаш рашта кезити зибе!" Прпча стричева би прекинута гласнијем смијехом другова. Сам Александар, с намјером прикрити забуну, смијао се најгласније, и одједном искапи нуну чашу. — Боље ти је не пити пуно, ниси научен. рече му стриц. — На смета ништа. ■— Можеш и овдје урадити што-год још непријатније, него оно на улици. Пре-