Zora

174

3 0 Р А

ставите како је то било онакој знатној дами! Причала ми је, да би волила, да је у земљу пропала. У опште његова мајка пуно гледа. — Оетавите, стриче, моју мајку на миру! рече давно љутит Александар, па механично етаде резати месо и трпати у уета. — Па то ннје ништа ружно; него... — Ни рпјечи впше! нрекиде га као изван себе Пушкин, јер ћт ... — Шта ? — Јер ћу побјећп одавде . . . — Е па нећу. „Поштуј оца твога и матер твоју" гласи пета заповијед Божија. И Василије Лавовић стаде миловати синовца по глави, тепзјући му: — Зечпћ мој! бечић мој! Тако дјетиње поступање, па још пред друговима сасвим наљути нашег пјееника — лицејиета. Он скочи и бацп нож: — То је већ сувише! — Не драги мој, хтио не хтио, ми ћемо те исто по глави помиловати. Држпте га гоеподо — није престајао стриц. Е то је заиста бпло „еувише" и Александар као луд побјеже из собе. — Овај ће луда баш побјећи препаде се стриц — молим вас вратите га! Пушчин одлети у потјеру, па стиже друга у дну баште. — Гдје ћеш Пушкине! —■ Пусти ме! рече он са сузама. — Али тп пута не знагћ, ако мислиш пћи кући. — Ја нећу да ме стриц држи за дијете. — Он се шалио. — И шали пма граница. Посљедња његова шала била је посљедња кап.ља, која је препунила моју чашу стрпљења. — А мени се чини, да је посљедња капља, била она чаша впна, од које те стриц чувао — нашали се Пушчин. - - Него

хајде се врати, стрпц ће промислити да си побјегао, јер ти ваља за све исплатити. — Па ево ти, носи му мој новчаник! — Не брате; ја се не мијешам у ваше домаће рачуне. У то вријеме стиже их и Малиновски. — Шта радите господо? Ми хоћемо да се кугламо. — Ја не играм! рече Пушкин. — Па ти хајде гледај. — А кад нећеш драговољно, хоћеш силом — рече ГГушчин. Ти га Малиновски узми с једне, а ја ћу с друге, стране. II подухваћен с обје стране, Пушкин пође без противљења. Друговиму се већ одушевљено куглају. Он се прислони уза зид и етаде пратити игру. Кад један не погоди, он ускликну: — Па ја би знао боље! — Па пробај, рече му мирно стриц. — Не ћу. Али опште весел>е бјеше приљепљиво и кад га други пут зовнуше, он рече: — Ја се не куглам, али на биљард} сам врло вјешт! — Кукољ се сам хвали, рече полако Гурјев. — Шта то? — Глухима се не служи ио двапут служба. Него играј. Пушкин нешто од узбућења, а нешто и од невјештине не погоди ништа. — Виђосте ли господо ? Ево код кога се треба учити. Колико пштеш за лекцију Пушкине? — рече Гурјев. — Није екупо — био је одговор један добар шамар, ако и ријеч још проговориш. Гурјев од страхапоблиједи. Друговима се не допаде овака дрзкост Пушкинова. -— Баш си Александре убојица рече му стриц — од друга се увреда може претрпити. Умири се — придода он на француском језику.