Zora

3 о р а

Лицејисти су се тако обрадовали, да су одлучили, у славу тог дана држати представу. Изабрали су комад „Чета", који би добро испао, јер су лицејисти били приправљени, да се не догоди... да се не догоди нешто неочекивано у сред предсгавл.ања. Али о томе ћемо пошље, сад кал,а да упознамо читатеље са кривцем свега тога. То је био њихов редатељ Икоников, нервозан и врло оригиналан старац, којије преко сваке мјере вјеровао у чудновату моН својих „ хофманских капаља". Он је вазда пио те капље, које су још више подржавале ненормално стање његовог духа. Међутим то је био даровит човјек и врло добра срца. Он је имао добар уплив на лицејисте, критикујући њихове писмене саставе. А онп су опет њега волели. Волили су његову искреност и доброту, сажаљевали су га, а кад год би му се мало и наругали. Један пут он зовну омиљеније лицејисте: Иличевског, Пушкина, Пушчина, Горчакова и још неколицину, у своју собу. Он понуди госте, да сједну, а сам стаде ходати по соби. Гости су се шапутали и пратили га очима, али нијесу смјели да му прекину размишљање. Са блиједим лицем и грозничавим погледом, са накострешеном. косом, обмоганим у црни завијач вратам, и са свом својом дугом и мршавом појавом, Икоников напомињаше каквог старог звјездара, или алхимика, који се занио у тајне своје науке, па на све остало заборавио. Како се то његово шетање отегло сувише дуго, један га од лицејиста зовну: —Александре Николајићу! Александре Николајићу! Он стаде глупо гледати око себе. — А што ? ко ме то звао ?

— Ми вас чекамо, зашто сте нас звали? — Ја вас звао ? Лудорија! Лаж! Лицејисти се стадоше смијати. — Та зар сте ослијепили, Александре Николајићу, па нас не ви- ј дите ? Он стаде клепћати очима, гга тек 1 сад госте примјетп. Грчевито стегнуте усне раширше се у пријатан бсмјех. — Опростите, драга дјецо, • ово се са мном често догађа. Старосг слабост! А гдје ми је моја бурмутица ? Сви се насмијаше. — Та ето вам је у руци, Александре Николајићу, заиста он је држао у руци. Смијући се самом себи он ушмркну бурмута. — Е, сад сам прогледао. Сигурно сте љубоиитљиви да дознате зашто сам вас звао ? Били вп радо престављали на тридесетог какву комедију ? — Би! викнуше весело сви. — Добро, али који комад? мени се чини да би добро било ,,Едип у Атини!" — 0 то је тешко, ко би нам одиграо женску улогу, Антигону? — Антигону? припита Икоников и метну своју руку на главу лијепог Горчакова — ево овакве дивне Антигоне, као наш књаз, нећете ни са Фењером наћи! Горчакова свега обли руменило. ј — Не, не, Александре Николајићу... ја нећу Бога ми... — Ево видите, како се заруменио као дјевојчица Таман нам оваква Антигона треба. — Не, молим вас... још се више стидио Горчаков. — Он се боји да га ми не удамо! рече Пушкин.