Zora

- 345 -

На ову злу шалу сви се насмијаше, а Горчакок прекорно погледа на Пушкина, па се окрену на другу страну. — Како ти га, брате, није жао ? пришапта 11ушкину Пушчин, затим рече гласно. — Не није за нас „Едип" има лакшијех комада. — К'ао на примјер ,,Чета", рече Горчаков. Икоников се лупну по челу. — Види мене старе луде. Баш то ми је јуче пало на памет, а данас никако да се сјетим. Фала вам, и дајте да вас пољубим. Он се саже и пољуби књаза у злаћане косе. Пушкин је још као малено дијете радо представл.ао, па је и сад то најближе примио к српу. Онје распитивао Иконикова за ово, за оно, говорио своје мн.сње и т. д. — Ово ће нам бити добар глумап — рече Икоников. Ми ћемо све што се тиче позорнице добро уредити, само ствар је у томе, да ви добро одиграте. А и публике ће бити доста, зваћемо и даме, и госпођипе. Наравно да их треба частптп чијем било, а зато су потребни новци. Како би било, да сваки од вас даде нешто новаца? 11 ови предлог би одушевљено примљен, само Пушкин ћугаше и намргоди се. Сви се весело разиђоше а он једини бјеше објесио нос, па пође у своју собу. — Шта ти је, што си некакав покисао? рече му Пушчин. Пушкин нешто промрмља и прилупну за собом врата. 11осле по сахата Пушчин леже да спава, кад наједанпут чу, како неко у сусједној соби јеца. Он се зачуди, иа стаде ослушкиваги. Није даље сумњао : Пушкин је то гласно илакао. — Зашто то Пушкине? упита Пушчин.

Одговора не би, само је јецање ј било муклије, изгледало је, као да је Пушкин завукао главу дубоко у постељу. — Ко теувриједио? запиткиваше га даље друг. — Нико... молим те шути... чуће нас, чуо се љутит одговор. — Ја те не разумијем, Бога ми, та мало прије тако си се веселио, што ћеш представљати, а сад? — А сад не ћу за то нипгга да чујем! — Аха! Сад ге разумијем. Ти немаш нована за представе, јер ти нису из дома одавно послали. — Може бити... — Није то „може бити" него заиста. Ево је и у мене новчаница, као пустиња Сахара. ПЈта ћеш плакати, брате узајмићемо. Ја нећу, и онако сам дужан. — Зашто не би у Горчакова, он има, а вазда му је драго помоћи. — Баш у њега нећу, па нећу! — А шта ти је учннио? — Он се на ме л>уги. — Зашто? — За то нгго сам га данас хтјео удати! Пушчин се насмија: Лудорпја, брате. Ти то по себи судиш. Он је врло добар... — А ја зао ? Хвала ти, хвала! — 'Го ја не кажем, него тп си некако сувнше... не знам како ћу се изразити... није ни охол, није ни смухљив... — П врло добро! Не треба впше да се самном дружиш. — Ето одма си се увриједио! — Ни ријечи више! ГТусти ме да спавам! Имаш право, сјутра ћеш бити друкчији.