Zora
190
3 0 Р А
А кад видје што му мука каже: Срце њено ножем прободено, На грудма јој прикљештене руке, Од те силе удушено дјете; Кад то видје злосрећни Деане, Трже ножа из мртва тијела Пак прорази њиме себе жива, О тле клону, пусти душу болну. Сунце гледа, а њих троје мртви, Чекни малко, пашће и четврти!
У Ђураша заледи се крвца, Хтједе и он да потргне ножа, Ал на очи наљезе му тама, Зал^уља се, на земљицу паде, Како паде, више не устаде. — Мили Боже, чија ли је клетва! Ил је клетва ил гујинска жетва! Њих четворо, — сад ни једно живо! А ни једно није било криво. (Из „Снохватнца" Змајовиних)
и
ЛИЈИ
Р
КРУГИЋУ
|
| ; рјемско небо иад Тобом се смије, Ср'јемска поља благослов ти носе, Ср'јемска дјева Теби в'јенце вије, Срб и Хрват с тобом се поносе.
И сузама мермер-плочу росе, А та плоча сад мртва Те крије, Ал' Дух вапи, а анђели просе, Да будемо — уз те вјере двије * Једна браћа, сложна, поносита, Једна слава, дивна, виловита, Једна пјесма — и љубав до неба!
То је пјевб Илија до греба: Прославио српска когтља вита И кршћанска дјела узорита!
У Дубропнику, на Видовдан 1897.
Вид Вулети^-Вукасови^