Zora

254

3 О Р А

хладним и влажним маглама. — Ни правог задовољства, ни минута заборава. Вечно једно исто питање: „зашто? чему?" Непрекидно тражење узрока и основа; увек она иста страст — која се није декорацијана задовољавала — страст загледати иза кулиса, давити се њином прашином и прљавштином, и она иста навика: повређивати своје старе ране, уронити у своје душевне невоље и зла, п живети од боље, коју је сам себи створио. Лекар који га је на југ послао, рекао му је : — Само југ, пун радости и задовољства према животу, излечиће вас. Та он ће вас тако крепко обгрлити, да вам неће дати дахнути. Ви сувише мислите, сувише и беспрекидно себе анализујете. Тако неваља.Пођите најуг што пре јер вас ја овдене могу излечити. Ви ћете овде само без икаква успеха трошитп на апотеку п на мене, лекара. Почекајте, па ћете овде и суху болест добити. Нитп сте првн нп последњп. У осталом, — после вам већ нпкакав југ не би помогао. II, ево, снег и магле осташе за њим. Тамо, кроз влажну југовину, смењивану мећавама, тешко и мучно се навештавало северно иролеће. Земљацеђаше неку влагу ; која до костп продире. Суморно небо, превучено густим тамним облацима чптавпх дана плакаше над пределом, који се тешко буђаше од зимњега сна ... За тренут се беше заборавио кад га, пред Венецијом, јужно сунце огреја, п кад се пред њим заталаса дивни лазур Јадрана, лак п прозрачан као привпђење,анакојем се љуљушкаху лагани дивни вали ... А пред вече, последњи одсев сунчев показа му ружичасту силуету обескруњене царице мора, која се губљаше у својим немпм сивпм лагунама. Ноћ сусрете на каналима њенпм. Замишљенп, сањалачки дворови према сребрнастој светлости месечевој беху још дивнији. Нешто као да ослушкиваху. Тпхо кретање весала мицаше његову мрку гондолу све даље у плавичасти сумрак мпмо

тих дворова, чије фасаде чињаху се мраморним валовима увијене .. . Сваки дан сија сунце. Заљубљенп вали, данас као и јуче, запљускују сањиве обале. Месец увек тако светлп над немим лагунама. А овог незадовољника п очајника нпшта не привлачи. Ни старп градовп, у мистичној глухоћп својпх кула, у тајанственој тамнпнп хиљадугодпшњих цркава, преживљених п за навек ућутаних иалата, — нпшта не умањиваше сталну, бољешљиву радљивост мозга, што га — као црв у ораху — непрекидно подгриза п троши оно исто недоступно питање: „зашто ? чему?" Мину мимо њега п монументална Верона, која као да п данас снива о својим Скалигерима, п ослушкује величан. ствено читање Дантових канцона. Мину и сјајна Фиренца, коју ласкаво успавл.ују нежне песме реке Арна ; п мрачна вптешка Снјена, за навек затворена п упепељена у своје средњевековне оклопе; н величанствена сплуета царскога Рима; п дпвно рптмично Средоземно Море, где се вали за валима нижу као стпхови бескрајног спева, пуног неисказаних лепота. Све је то впдео, п нншта му не даде праве среће. Ишао је и у свет, у гомплу, не поимајућп њенпх радостп п задовољства, или презирући је. Лутао је по развалинама, н впдео у њима увек псту вечну славу моћне х неправде над добром немоћп. Чињаше му се, да крв струјп кроза спве зидове Колосеума; у врелом ваздуху причуо је руку острвљеног звера пмученпчкп јаук растргнуте жртве . . . II заман онда у преживеним хнљадугодпшњпм сводовпма сија плаво небо, а горе сабннске п лацијске меко обгрл^авају зелену Кампању . . . Пплатово: „где је пстнна?" трзаше му душу, држећи је као у сумраку или тамп. И сувпше је навикнут да мисли. У шумним фразама, које опијаху друге, распознаваоје плп тренутнп занос н.чи себични рачун. Његовп дрзтовп п прпјатељн били су практичнији: заједно за старпм књи-