Zora

У С к р с

257

чпцп с чунова, као доле обрнути злаћанп знацп узвнка, а слпке пм трепере у води. У тим тихим љупким ноћима југ му певаше најлепше своје несме; а он их остављаше> и затвараше се у своју собу, веран својој чами п патњама. Ни једном у душп његовој није зазвонио глас пун храбрења : живи п надај се! II. Једанпут са Уш (П Коша нђаше на више по узаним улицама горњега дела Неапоља. Оне су час стеиенасте п стрме, а час као пукотпне стена. Пшао Је, желећи умора. Мпслио је, да ће уморношћу савладати бол, осећање незадовољштпне, које вечно точи своју раздражљиву жуч. Што се впше пео, тим се впше размицаху даљине широм. Партенопеа, насмејана, ленива као заморсна Баханткпња, сва му се пред очи јави, скупа са својим безбројним, као распуклпнеуским улицама, са малим каменим гшјацама, и необичнпм црквама ; и још са глухим затвореним палатама и баштама, што су маховином поткићене. Пстакну се п гамнп Савк'1 <1е1 0\ч>, чије ћелије изгледаху као тамнпце издубљене у сивој масп крша, гледајућп отуда на плави залив неагшљски као црни, без реда разбацанп отворп. Он се заустави нагло, као да нпкада није видео све то, што мује пред очима. Онамо зеленп Позилипо, кршевита Пуцола, двоврхасти Везув . . . Ово бајно царство земље п воде обгрљавају две дуге руке, далеко на самом хорпзонту — Соренто с једне а рт Мизено с друге стране. На'модрој површпни залнва, тамо, где једна другу те две руке не могу да домаше, — тамо су ; као љубоморна стража тога царетва пре.ма осталом свету, — Капри, Ншија и Процида ... Н од једанпут, кадје све то впдео, осећање искрене радостн и мплине овлада његовом душом.. Нема на свету ништа лепше од те бескрајне слике. Никада и нигде твораштво великогауметника природе не блиста таком дубином замисли, тако бескрајном разно-

впдношћу као е.маљ јасних боја, нп тако уметнпчки фино.м деобом светлостп сенака. Једанпут је треба сагледати, па да вечпто остане у вашој збуњсној душп. Ритмичне врсте саме се намећу; овде разумеш пстпнпте изразе надахнућа п иолета, који као опојни вихор заносише душе јужњачкпх песника. Успомене из прошлости оживљавају, а на окрилателој Фантазији се и нехотице јавпше слике п поређења; а све у светлостп блештавог одушевљења. П тај суморни осамљени очајник и нехотице се покори надахнућу, па, као и некада у срећнпм годинама своје давнашње младостп, записа п стихове у своју споменицу. „На полусањпвпм обалама уморнп Неапољ лежн као побеђени гладијатор. Охолп супарнпк његов, мрачнп Везув стоји над њнм са блиставим малем својим . . ." 11 тако даље. Алп од једном пред очп му пскрснуше суре зидине прппете за стрменити крш, на само теме горе. Оздо пх је тек једва бно угледао, а сад пхјелепо распознавао од тиха обасјана града. Гледаху с висине као грабљпвп орловп кад бирају тренутак у који ће рашнрити своја снажна крпла п кроз врели ваздух устремити се за пленом . . . Сам крш непрпметно улазаше у зидове. Не бн се могло одредити, где престаје крш и где почпње тврђава. На једно.м углу, а према загаситом небу, које као да вејаше побожношћу п тпшином, оштро се издвајаше кула. Прође некакав намерннк. — Шта је ово ? —• упита Рус немплостиво пзврћућп талијанске речи. — Ово ? Па зар ви не знате ? Сан гЕлмо! Бившп манастир Чертоза-Сан-Мартино. — Сант-Елмо! Злогласни паладиум страдања племенптих сннова Пталије; вечни споменик ту пзмученпх апостола за независност н јединство; сура, загушљива тамница,