Zora

КНЕЗ СРЕБРМИ

269

— Тако? Види се, паметан си младић. А ти, други, што си дошао ? — А тражим родбину!" Разбојници се насмијаше. — Види ти. А какву родбину? — Кад су ми опричници убили мајку, бабу, браћу и сестре, онда ми је тешко било самцу живљети, па помислим : „идем каквијем добрим људима, нека ме нахране и напоје, ја ћу их слушати, а они ће ми бити мјесто оца, или браће. У то сретнем овога јунака и замолим га, да ме са собом поведе. — Добро, добро, младићу — рекоше разбојници — сједи за наш хљеб и со, а ми ћемо ти од сада бити браћа. — А што је ови трећи овако објесио нос, као да није никада до сад слано окусио. Чујеш, ти, шта си отпечио усне? Одакле си ? — Испод Ко-лом-не ! одговори, плачно и једва влачећи језиком, трећи младић, огромнога раста. — Зар су и тебе опричннци увриједили, шта ли ? — А драгу ми отели! одговори он Флегматично. — Дед' испричај. — А шта да причам ? Дошли и одвели ! —• А даље? — А даље ништа. — А што им је ти не оте? — Како ћу отети ? Дошли и одвели! — И ти их тако растворенијех уста гледао ? чуђаху се разбојници. — Не, послије кад су отишли, још како сам се наљутио. Разбојници се гласно насмијаше. — Рано си се брате сјетио! рекоше они. Младић их глупо посматраше. — Чујеш ли, блесане, — рече му један — па кад су ти одвели драгу, не тужи, наћеш другу. Младић га гледаше и ништа не говораше. Његова Физиономија постаде разбојницима занимљива.

— Чујеш ли, болан, оно он теби говори —• рече му један гурајући га у бедру. Младић шућаше. Разбојник гајаче гурну. Младић га сада тако глупо и флегматнчно погледа, да се сви опет почеше смијати. Неколицина приступише, па га и они стадоше гурати у бедру. Младић није знао треба лн се срдити или не, али га један мало јачи ударац пробуди из сањивога стања. — Шта ме бубате — рече он — зар сам вам ја врећа брашна, шта ли ? Престаните, наљутићу се! Разбојници се још гласније насмијаше. Младић би се хтио расрдити, али га је лијеност п природна сањивост савлађнвала, па он у себи мишљаше ; „не вриједр се ради ове ситнице прекидати." — Љути се, болан, — пецкаху га ; разбојници — е, што се не љутиш ? — А гурните још једном ! —- Види како је лаком. Ево ти на! — А де мало јаче! — Ево, на! — А сад се добро држнте! — викну он и баш се наљути. Загрну рукаве пљуну у шаке, па стаде тући и праве и криве. Разбојници нијесу очекивали оваких нападај; који су били мало ближе овоме јунаку падоше, па оборише с нога и многе до себе. Неки одступише назад, па оборише котао на ватри, и у њему купусну чорбу. — Лакше, лакше, ђаволе један! Шта си се размахао ? чујеш ли, лакше ! викаху разбојници. Али младић ништа више није чуо. Он је непрестано махао шакама на десно и лијево, и свакпјем би ударцем оборио на земљу једнога или два разбојника. — Да чудна међеда, људн ! говорили су они, којп пмадоше времена, да одскоче на страну. Тек сад дође јунак себи. Он престаде махати шакама и зину у преваљени котао, па се стаде чешкати по затиоку, као да би хтио рећи : „Ао, људи, шта ја то урадих ?" — Е, брате — рекоше устајући и намјештајући се разбојници — да си се 7