Zora

386

3 О Р А

вој, не гледај што је сиромах. Ако наиђеш на вола нвпријатеља својега или на товара његова, гдје је залутао, одведи га к њему. Ако видиш гдје је ненавиднику твојему пао товар под теретом својим, немој да га оставиш, него му помози; не узимај поклона, јер поклон зашљепљује окате, и изврће ријеч правима." Питаће когод: А зашто ја да чиним добра и да помажем свом ближњем ? Погледајмо око себе: ни она биљчица није бадава и напразно створена: она једна даје храну крави, са њеним млеком ти изхрањујеш своју децу; другедају сок свој као лек противу разних болести. Боквица ти лечи рану. Па зар човек, да је бадага. рођен? Зар њему није Творац дао задаће бављењу на овој земљи ? И кад је тако, онда ће га она рука, која га је увела у овај живот, дотле чувати, док не испуни човек своју задаћу. Позваће га опет к себи; на овој кори земљаној није нужно више. Штитиће га Божја рука кроз тисућа опасности, до суђеног дана, где је своју задаћу испунио. Ал' куда одох ја! Хтедох да причам о своје три молитве у животу. Беше то година 1835., прва недеља Ускршњег поста. Ја бејах тада у 14. својој години, у Панчеву на школама. Недељаје, после Теодорове суботе. Ми ђаци слободни. Дан пролетни, сунце врело. Неколико другова пођемо по договору поред Тамиша низ воду ка Дунаву. Свим нам ббше од сунца врућина, и помишљасмо на купање. Дође реч и о пливању. Ја будем упитан: да ли умем да пливам ? — и рекох : да умем. Мало даље низ воду опет рече неко, да се

купамо. Ја одговарам децу од купања; биће вода још студена, ма да је ваздух топал. Сад ће неко рећи: а, он зато нас одговара, јер се хвалио, да зна пливати, па да га не ухватимо у лажи. Мени то беше доста. Пристанем одмах, да се купамо. Ал онда, сви они, који знају да пливају, и они да се купају. Тамиш беше набрекнуо, вода жута, мутна и брза. На по пута између Панчева и Дунава беше дрвен мост, преко Фока, што тече вода, кад надође-, источно из Тамиша правцем на Манастир Војловицу и ту у Тополу речицу. Испред тог мостића обала лева Тамишеваје стрма, коју матица подрива и обара. Ту се налазио у води свбј, гдје се вода у вирове витла. Ја се први свучем и скочим баш у свој. Још данас пробада ме кроз све живце она гроза, како је ледена била та вода. Као да су ме ножеви у слабине боли, тако ме је била стегла зима. Ал' у оној брзој матици не оста ми много промишљања, већ се одупрем да пливам, да што пре изађем из матице. Натраг не смедох, јер видо, да сам препливо матицу н њене вирове. У полу Тамиша бејах већ. Преда мном западна полутина ширине, —- мирна вода, ал још доста широка. Ал ме зима стегла као да су кљеште, и ма како да сам напрезао снагу — изнемогнем, и видим, да не могу више до краја допливати. Моја снага на измаку.И сад се предам. Видим преда се неизбежну смрт. Очитам „Оче наш" и опростим се од света и од живота, и предам се Господу Богу. Спустим тело, јер не могох више од зиме руке да мичем... Кад, ајаударим коленимау песак... Бејах већ Тамиш препливао, а ово беше његова поплавна вода на његови прудови. Ал ја чисто немогох да верујем, да сам спасен, и не смедох