Zora

МОЈЕ ТРИ МОЛИТВЕ

387

да се макнем са песка. Тек, кад се мало одморих, и у топлом сунцу у ваздуху разгрејах, пођем лагано и изиђем из воде те легнем у топлу бару у сунцу. Моји другови беху одавна већ вратили се у варош, где разгласише, да сам се утопио. Мене превезе стари један рибар, те се обучем и одем и ја ку.ћи. * Лицем о Светом Јовану године 1849., билаје велика битка северно од Вршца.Ми бесмо прешли залеђено вршачко-алибунарско блато, и морасмо убојни строј заузети и у бој ступитИ ј и ако нам није приспео капетан Адама Косанића граничарски батаљон из Сент Јаноша. Наш положај беше очајан. Са висина лево бришу противнички топови грозно. Све топчије наше погинуле или рањене, коњи мртви. Наша пешадија напустила врсту између обе батерије, и стругнула назад, да тражи заклона. Десна наша батерија без својих топџија, ђенерала Книћанина секретар, Ковачевић, иуни и пали топове. Иза батерије стоји Книћанин као уконан. Он неће, не може да напусти топове; њих до сто својевољаца из Србије не ће да изневере војводу свог; сви које пешице, које на коњу. Прва противничка врста, два батаљона обухватилп у полушестару батерију и Книћанина. На левом крилу батерије — Миливој Блазнавац сам пуни и пали топове. Ја у среди стојим, и изгледам, на ледену пучину, не иде ли једини спас, Адам Косанић са батал>оном. Не видех, га. — Све изгубљено, кад њега нема и сад, у овоме очајању пололил се Богу. И кад сада погледах, а батаљон и Алам Косанић на челу, помаља се и пење се иза греде једне, која ми га до јако заклањаше, и узе праУ Бечу, 23. новембра 1897.

вац на бојиште. И сад наш јуриш иза леђа оним два батаљона, што беху Книћанина у полушестару обколили — наша победа! Слава Богу! * Године 1866. на дан 12. октобра бејах из Земуна преко у риту у лову. Сунце на заходу. Ја сам, бејах се мало одвојио од другова. Окачи ми се пушка, и сав метак удари ме у стопалу леве ноге. Тешко рањен, још се осећах при снази. Загазим у бару „Тањуричу", исперем рану и обавијем марамом. Ал губитак премноге крви — изнемогнем, те морадох лећи. Међутим паде мрак на земљу. Ја ни да макнем. Ноћ настаде. Никог живог нема близу мене. Пустиња. Дунав по часа доброг ода далеко. И сад се спремим да ћу ту преноћити, и без сумње и сваке наде, да ћу ту ноћас испустити душу. Видим осветљен Београд, и Земун с оне стране Дунава. У Земуну моја верна друга Милица, моја мила деца. II сад се помолим Богу, и опростим се од света, од мојих милих и рођених и опростим се од живота. У тај мах пуче пушка не далеко. Ја викнем што год јаче могох, и гле, Бог ми посла помоћ: Ловац из Земуна Танасије Србин и Ђорђе, дрзт му, беху то вече изашли на дивље патке, и нађу мене, и однесу ме на Дунав и у њиховом чамцу будем преведен. И ево ме, благодарим Свевишњем Богу! још од тога доба 31 година у животу! И пишем својим ближњим, особито нашој омладини ове црте из свога живота, на углед и као пример, да никад не забораве, у најтежим тренуцима живота, Богу своју молитву да принесу. Ј. СтеФановнЋ-Виловски,