Zora

3 0 Р А

113

ства. (Она поцепа писмо и баци га у ватру.) Јесте ли прочитали моје јутрошње смерне врсте? Марша. Прочитала сам. Фернан. Је ли вам моје писмо било непријатно ? Марта. Зар не видите да није, пошто сам ево дошла у салон да са вама говори.м, као што сте ме ви у писму молили. Фернан. Зашто нисте одмах узели књигу, у којој се писмо налазило? Марша. Да бих вам дала времена за размишљање. Могли сте се већ кајати што сте имали смелост, да ми тако пишете, те, видевши да ја ту књигу овде остављам, мож'да сте хтели, да је натраг узмете, како не би дошла У туђе руке. Фернан. Нисам то учинио. Нема опасности, којој не бих био готов да се за вас изложим. Марта. Те тако пошљем госпођицу Брисо по ту књигу мислећи, да ћу је, ако је њој предате, добити без писма, јер она је била у стању да је отвори. Фернан. Зашто ? Марта. Зар нисам под њеним надзором ? Фернан. Она никако не би сломила печат на завоју, у који је књига била за- * вијена. Марта. Она има, дакле, сад све врлине за вас као и за мог брата. Али што

не би учинила због надзора, могла би учинити из љубоморе. Фернан. Не разумем. Марша. Ви сте је волели. Фернан. Ја! Каква бесмислица! Марта. Казала ми је ваша мајка додајући, да треба да је се чувам. Јер она мора знати? Фернан. Шго она да зна? Марша. А како сте јој рекли да мене волите ? Фернан. Морао сам рећи матери да вас волим, јер нисам имао другога средства, да вам то саопштим, пошто вас нисам могао често виђати, као што сам хтео. А после, ви ћете ми, надам се, бити жена, докнапротив никад нисам мислио оженити се Денизом. Марта. Зато што је била сирота? Фернан. О, госпођице, збогом! . . . Марта. Останите! . . . Реците ми штаје то било између Денизе и вас; хоћу да знам. Фернан. Али између Денизе и мене ништа друго није било до невина л^убав једног дечка и једне девојчице, који су одрасли тако рећи заједно, љубав, од које не остаје више ништа кад једно постане човек а друго жена. Помените Денизи нашу негдашњу љубав, па ћете видети како ће прснути у смех. 4