Zora

3 0 Р А

91

— Алија наш!... Ама, дина ти, зар си ти !... Их, болан, како си се промијснио. (Сад се и опет закашља). Алијасави Муј-аги руке око врата и притиште га на груди свом снагом, те га поче љубити . . . Но у тај час прилети и Дуда. —■ А зар не видиш мене, хајинине! — рече као прекорним гласом, па полахко одгурну Муј-агу и загрли Алију. Кад је наслонила главу на његове прси и пољубила га, облише је сузе као киша. Плаче, плаче непрестано, а све га јаче привлачи к себи. — Си-и-ине мој . . . Зла-а-ато моје! . . . изговори кроз плач, па га још више обасу топлим пољупцима. Љубила га је по образима, по врату, по очима, — свуда! Муј-ага гледаше све ово, па се и њему даде на плач и сузе му полетише низ образе . . . Но ипак му се учини, да је то срамота, па приступи к њима и шчепа Дуду. — Де, не плачи сада к'о дите!... Сиди!... Сиди и ти Алија, ево код мене. И Алију сједоше у сриједу, а њих двоје око њега, па га загрлили. Дуда још никако не можедазадржи суза, него их баш пустила нека се лију, па упиљила очима у сина и гледа га, као да га се никад нагледати не може. — Знао сам ја, да ће неко доћ', рече Муј-ага и закашља се, — ама нисам ни помислио, да ћеш баш ти ... Е, види ти њега!... Баш си хајинин !... Ни да нам поручиш, да ћеш доћ'... — А што ћу поручиват' ? — Па да те ливше дочекамо . . . Кад Муј-ага спомену дочек, Дуди свану пред очима, па се објема рукама пљесну по кољенима. — Куку мени махнитој! — викну ... — А ја те и не питам: јеси ли гладан ? Ето, — што је мати! . . .

Само би га гледала, а да ни на што не мислим . . . Па као да доби крила, отрча у кућу и поче да спрема. Међутим је Муј-ага припиткивао Алију о свачеме. — Ама како ти дође ? — Липо. — Оклен? — Из Сарај'ва. — Хм . . . не ваља, што ми ниси поручио . . . Знаш, ја би то каз'о, ЈусуФ-аги, Махмут-аги, и осталим, па би смо се сви овди састали, па би нам ти прич'о о свему . . . Алија се осмјехну. — Па, ето . . . Има вакта . .. Састаћемо се често пута . . . У то уљезе Дуда, носећи чимбур, хљеба и сира. — Ево !.. Нема данас ништа више ... А да сам знала, било би свачега. Па остави све пред Алију, те и опет сједе поред њега, па поче гледати како једе . . . Све јој се чинило, ако се одмакне од њега, да неће онлико јести, као кад је она ту, јер га не би имао ко ни понудити. (Пошто Муј-ага неумије никога нудити). — Једи! Једи! — говорила је она сваки час, — 'вакога чимбура у свиту нема . . . Ја умим липо испећ'... Ти знаш . . . Затим се окрене Муј-аги, па поче да прича: — Кад је био дите, (и показа руком на Алију) увик ми је говорио: пеци ми, мајко, чимбур и халву. Нико не зна тако испећ'... Па се примакну Алији и пољуби га у оба образа. А он се само осмјехну, једући и даље тако слатко, да су му све заушнице пуцале . .,